Србија и Југословени : за време рата 1914-1918

133

У доба кад је постала мајска декларација — после скоро трогодишњег ратовања — Аустро-Угарска је била из темеља пољуљана. Бечким меродавним круговима, и да је нису наручили сами, мајска декларација бнла би добро дошла, јер су њоме могли показати како су беспредметни ратни циљеви западних сила у погледу разних народности А-Угарске, а нарочито у погледу јужних Словена.

Мајска је декларација постала после уласка Америке у рат, у доба кад су на Бал-плацу биле угашене све наде на комадање Србије, и чак кад се постало равнодушним и на неке своје сопствене територијалне жртве (у Босни, на пример,и у Галицији), само да се сачува царевина. Зар у то лоба дау Бечу подижу велеиздајничку парницу против једног читавог посланичког клуба! Не, тога се тада доиста нико није имао разлога плашити, а најмање Д-р Шуштерчић, Д-р Корошец, Д-р Лагиња и остали потписници мајске декларације. Кад се чески посланик Д-р Странски није плашио, да, усред бечког парламента, прогласи издају према Аустрији за најпатриотичније дело сваког Чеха, зар да се југословенски посланички клуб уплаши само зато, што није рекао нешто, што уопште није морао казати2! Доиста, не.) А ако су ипак чињени покушаји да се оне речи у мајској декларацији оправдају резервом њених потписника да би се заклонили од оптужбе за велеиздају, било је то, као што рекосмо, због тога, да би се обманули они, који су сумњали. Доцније је то бивало све јасније и јасније. Али су наши „Југословени“, при све том, и даље настојавали обмањивати у том правцу. А што су више на томе настојавали, у толико су више у очима Срба бивали подозривији.

Загребачка „Слободна Трибуна“ чак и данас, после читавих пет година, покушава у том погледу обманути Србе.

„Ријечи: под жезлом Хабзбуршко-лоренске династије...

3) У јулу, 1918. г. кад је немачка офанзива на западном фронту била у јеку, Д-р Странски, чески посланик, овако је говорне у бечком парламенту:

„“- Чеси објављују да ће Аустрију вечно мрзети и борити се против ње. Они ће радити на њеном потпуном уништењу, јер је Аустрија један вековни злочинац против рода људског. Ческа нација има дужност рушити Аустрију свима средствима и у свакој прилици. То је оно што захтева верност према ческој нацији и према круни ческој. Да би се могло бити веран према ческом народу, треба бити издајник према Аустрији. Због тога смо ми и одлучили да је верно издајемо свуда где можемо... („Јоцтпа! де Genčveć“ од 27—М1—1918).