Србија и Југословени : за време рата 1914-1918

136

„А ми ћемо „Ршјечи“ ошкршти једну тајну, да је, наиме, емиграција често морала рада пропаганде многе изјаве и многе поступке (Хрвата и Словенаца у бив. монархији) тумачити повољније, а забашуршпи и прикриватши многе немиле ствари“, — каже загребачка „Слободна Трибуна“ у свом броју од 19-1-1922. г. i

Тај орган бив. чланова „Југословенског Одбора“ морао је, дакле, и сам јавно признати, да је, за време рата, било „много поступака“ међу Хрватима н Словенцима у бив. АустроУгарској, које су емигранти „морали тумачити повољније“, као што је било и „много немилих ствари“, које су емигранти просто морали „забашуривати и прикривати“. А то је од стране емиграната било двојако погрешно. Забашурујући и прикривајући оно што се никако није могло забашурити и прикрити, „Југословенски Одбор“ је само појачавао сумње, које су и иначе окружавале његов рад. С друге стране, место чисте дангубе око забашуривања и прикривања онога, што је сувише штрчало, „Југословенски Одбор“ био би боље учинио, да се старао око елиминирања оних многих немилих ствари, што је лако могао чинити, кад је, за све време рата, одржавао најтешње везе са хрватско-словеначким првацима, који нису били избегли. Народној ствари то би, у сваком случају, више користи донело, него напрезање чланова тога одбора, да пред нама Србима тумаче оне напред наведене речи #3 мајске декларације као неку резерву да се избегне оптужба за велеиздају. Али „југословенски Одбор“ то није хтео чинити, него је баш он био тај, који је својим порукама, које су, преко Швајцарске, одлазилеу Загреб м т. д. подгревао и пооштравао на дому оно, што је био принуђен пред Србијом и њеним Савезницима забашуривати и прикривати.

Одјеци Мајске Декларације II].

Док је српска влада стојала на гледишту: најпре ослобођење па уједињење, дотле су наши јужнословенски еми-

хрватског питања против Угарске, док је данашњи југословенски проOne пштање међународно, које се тиче н Срба и Хрвата и Словенаца с једне, а монархије и Краљевине Србије с друге стране.

„Потребан је, дакле, за решење јужнословенског питања понајприје споразум намеђу круне п јужних Словена, затим између нас и осталих народа монархије, и напокон споразум између монархије н Краљевине Србије уз одобрење свих зараћених власти“.