Србија и Југословени : за време рата 1914-1918

137

транти из Аустро-Угарске у већини, почетком 1918. год. почели и јавно говорити: „уједињење пре свега и изнад свега“, дакле и над ослобођењем, које је за њих било нешто споредно.

„Ослобођење није тлавно као уједињење“ — говорио је Д-р Љуба Леонтић, члан „Југословенског Народног Вијећа“ у Вашингтону чак и у новембру (10) 1918. г. на збору у Чикагу, ма да је још 1916. год, на великоме збору у Питсбургу било прокламсвано: „најприје слобода, а затим уједињење“.) А то ште је Д-р Леонтић тада говорио било је само понављање оне исте основне мисли, која :е, после мајске декларапије, загревала многе јужнословенске емигранте.

Пре Леонтића, почетком 1918. г, говорили су на јавним предавањима у Женеви Никола Стојановић, члан „Југословенског Одбора“ и Д-р Петар Слепчевић, секретар Трумбићев: „да проблем Југославије нше у првом реду проблем њених граница, наглашајући тиме сасвим јасно, да границе „југославије“ и не морају ићи преко Дрине и Саве.)

(упротно таквим идејама, српска влада је, као што рекосмо, налазила, да је главније ослобођење од уједињења, и да ослобођење долази на прво место. У њеним очима више је вредило и прече је било ослободити се туђег господарства, него ујединити се, ма и по цену да то буде под туђином. јер, шта би имали од јединства без слободе, која је најбитнији услов сваког напретка! Србија, уосталом, никад не би добровољно жртвовала своју слободу и, за љубав голог јединства, пристала ући у оквир Аустро-Угарске. Своју сопствену слободу Србија је уједно сматрала и јединим истинским предусловом и за слободу шада још заробљене браће. У Србији, слободној сваког туђег оквира, имао јг цео наш народ најсигурнију националну полугу.“) То је, држимо, такође бис један

1) Види: „Амерпкански Србобран“ од 22-Х1-1918. г. и „југословенски народни збор Сјеверне и јужне Америке“, Антофагаста, фебруар, 1917., говор Д-р Мичића.

2) Д-р Петар Слепчевић: „Приватна иницијатива у националном раду“, Женева, 1918., стр. 15. На страни 19. исте књижице има и овај пасус: „на крају крајева југословенски програм мора да преживи и најнесрећнији исход акције ратне и дипломатске, па ако не буде уједињења државног, уједињење културно мора да се спроведе“(!!у

3) До појаве мајске декларације и неки јужнословенски емигранти, па и сам „Југословенски Одбор“, показивали су, бар пред јавношћу, да су тако исто, као и Србија нату ствар гледали: „Пропаст Србије могла ои уништити народну и политичку базу нашег народа од осам милијона. душа у границама Аустро-Угарске“. Из прогласа „Југословенског Одбора“ од 2-Х1-1916. г. Тај проглас био је датиран у Лондону и упућен

британском народу. (Ф. Шишић: „Документи о постанку Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, стр. 46—47.).