Србија и Југословени : за време рата 1914-1918

138

од крупних разлога због којих је српска влада нарочито на– глашавала, да се уједињење нашег народа имало извршити под вођством Србије и са Карађорђевићима на челу, насупрот свима другим формулама, пошто су оне све из реда циљале на уједињење под вођством католичким, тп. ј. аустријским пџ са династијом Хабзбурга на челу, што би значило продужење ропства.

Благодарећи тој разлици у схватању поменутог питања, мајска декларација имала је као неко чаробно лејство на јужнословенску емиграцију у Европи и Америци. И то чаробно дјејство њено било је тим веће, што су је развн _Ауштријаци“, — слати, као што смо раније виделн, из Беча у Швгјцарску и Америку, и т.д., — од сваке руке хвалили и до неба уздизалн, представљајући је не само као незаменљиву наду свих јужних Словена у Аустро-Угарској, него н као истинску жељу Хабзбуршкога дома да награди верност н одавост храбрнх Хрвата и Словенаца. Духови су донста биле усколебани, и не само код старијих којвма је у емнграцији почело бивати од сваке руке све незгодније и-све досадније, него и код Омладине. Карактеристичан је у том погледу пример, који нам пружа омладински збор одржан у Лозани 24. · јуна, 1917. г., дакле само на трн недеље по објави мајске декларације, и у тренутку када се на Крфу држаху конференције, чији је плод била позната Крфска Декларација.

Учесници тога лозанског збора поделише се због формуле, у којој је имала бити изражена жеља за народним уједињењем, даклеоко прве тачке у резолуцији, коју је збор изао донети. Та прва тачка била је формулнсана у изјави: да Срби, Хрвати н Словенци траже народно н државно уједињење са Србијом. Једни су хтели да се избаце те две речи: „са Србијом“. Други су нарочито тражили да се у резолуцију унесу баш те две речи, пошто би иначе могло изгледати да се уједињење тражи под другим, и без Србије. Због тога су се разишли не доневши никакву резолуцију.“)

Каква разлика у схватању те исте Омладине у 1915. п У 1917-о1 години! У августу, 1915. она је у Женеви објавила свој манифест, у коме нарочито наглашаваше да ће: „Србија, Пијемонту Југословенском имати да се приклопе остале

4) Види о томе опшнрно у књизи г. Јов. Томића: „Југославија у емиграцији“ Београд, 1921., стр. 185—270.