Србија и Југословени : за време рата 1914-1918

139

земље српске, хрватске и словеначке“, а у јуну, 1917. велики део те исте омладине јавно исповедаше „да није реч о уједињењујугославије са Србијом него Србије са Југославијом !У августу, 1915. г. омладина је прокламовала да је „демократизам Србије гарантија да ће уједињена јујословенска држава бити заснована на принципима пошпуне политичке слободе и вјерске шолеранције“. (Ф. Шишић: „Докумети“... стр. 43—44.) А у лето 1917. многи од тих омладинаца, па међу њима баш и неки који су се о српскоме руху и круху школовали, просипаху преко својих усана најотровнију жуч и против Србије к против њене владе!

Тако вам је било и у Америци. У новембру, 1916. на конгресу у Питсбургу, Дон Нико Гршковић заклињаше се на верност „сељаку, краљу мученику, Петру Карађорђевићу“. А у 1917 години, само на неколико месеца после мајске декларације, сн више није трпео ни да се пред њим спомене маин само име тога краља мученика.

„Испуњени смо неисказаном харности према надчовечанским жртвама војске и народа Србије“, — довикивало се са збора у Питсбургу, у новембру, 1916 год. А само десетак месеца касније нађе се на збору у Лозани један омладинац да безочно покуша укаљати и само име Србијино, називајући је „прљавим телом“ на које „Југословени“ из Аустро-Угарске не пристају навући своју „чисту кошуљу !

Сирота Србија! Она доиста беше умрљана, али крвљу својих рођених синова, који падоше и за слободу тих „југословенских“ изрода, који су је тако цинички вређали.

„Хоћемо уједињење са Србијом!“.... „Поздрављамо краља, престолонаследника и српску војску, која ће нас ослободити и сјединшти с нашом браћом“... „примамо све дужности према домовини, предвођени светлим примером мученичког народа Србије, херојске српске војске и прослављене наше народне династије Карађорђевића“... одјекивало је у нашимемигрантским колонијама од Њу-јорка до Чикага кроз целу 1915. п 1916. год. А већ се свршетком лета 1918. г. могло констатовати, да су „Ауштријаци“ иони који су им ишли на руку,дотле толико успеха имали међу Хрватима и Словенцима, да је „југословенско Народно Вијеће“ у Вашингтону осећало преку потребу, да изиђе и јавно са оним, што је дотле, са члановима „Југословенског Олбора“, тајно припремало. Отуда је и дошло да оне депеше вашингтонског „Југословенског Народног Вијећа“, упућене 8.