Србија и Југословени : за време рата 1914-1918

њеном земљишту“, дакле и са Србијом, али у ствари нису увек тако мислили, аи кад су мислили, они су мислили прво на услове тога уједињења, па тек у другом реду на ослобоЂђење од А-Угарске и на само уједињење са Србијом! А, како је тим условима требало дати неки ауторитативнији карактер, они одмах почињу пропагирати код наших организација уАмерици да ове приме те од „Југословенског Одбора“ израђене услове као своје и да огласе Југословенски Одбор“ као јединог свог легалног представника, а да забораве на оне резолуције, у којима су наши саплеменици одушевљено поздрављали „свога краља п своју владу“ и оне „искусне представнике Србије“, који ће „умети да савладају све препреке“:) и т. д.

Та пропаганда „југословенског Одбора“ била је у најширим круговима позната, а у једном од прошлих чланака наведена г. Пашићева депеша, као што се из ње видело, имала је и тај циљ, да збор наших саплеменика, који се у новембру

1) ..... „да Поточњаком долазили су други „емисари“, који су само погоршавали ствар; наглашавали су да је борба Србије споредна ствар, а да се до остварења југословенских националних тежња може доћи на један готовански начин: самим изјавама симпатија за југословенско уједињење“.

„Круну томе чудноватоме послу ставили су г. М. Прибићевић и г. П. Слијепчевић, који су званично вођство југословенског покрета потпуно пренели на тријалистичке вође, — осуђујући на најнепоштенији начин оне Србе, који су стално истицали пијемонтску улогу Србије“.

(„Банатски Гласник“ од 9—УШ—1922. Чланак: „Једно отворено питање“ од М. Јефтића, који је за време рата био у Америци).

Г. Милан Прибићевић, данашњи народни посланик, био је у доба о коме је реч (1916. г.) активни српски пуковник. Као човека родом из „оних крајева“, и њега је српска влада, каои Слијепчевића, била послала у Америку ради пропаганде у корист националног уједињења п ради скуљања добровољаца. PF. М. Прибићевић је изневеђио улогу, које се као Србин и официр примио. Због тога је био опозван, Шта је све он у Америци радио, најбоље се да видети из чланака неког Душана Богдановића, присног пријатеља Прибићевићевог, које је овај објавио у њујоршком „Југословенском Свијету,“ (децембар, 1918. г.) поводом једне депеше, коју је, вели, од М. Прибићевића, из Загреба, почетком децембра, 1918. г., био добио, „Трпе радије и глад и смрт“ (они у Босни и Хрватској), „а неће да се поклоне Пашић-Протићевој уџењивачкој краљевинској полшшици“, — кликтао је у тим чланцима тај Богдановић, сада неки чиновник у неком министарству нашем: То је онај исти Богдановић, који је у Питсбургу, на збору делегата Србобрана говорио: „што је кућа Карађорђевића за Србију, што је кућа Петровића за Црну Гору, то је кућа Прибићевића за Србе под Аустро-Угарском“ (Банатски Гласник“, бр. 36).

Интересантно је, јер веома карактеристично и ово: за време рата излазило је у Америци неких осам српских листова, штампаних ћирилицом. Један једини од тих листова („Уједињено Српство“ у Чикагу) помагао је аустријску ствар и, у исто време, он једино био најпријатељскије расположен према г. Милану Прибићевићу и.политичкој пропаганди, коју је овај господин спроводио док је био у Америци. („За част америчког Српства“, од М. Јефтића, Њу-Јорк, 1918, стр. 6.)