Србија и Југословени : за време рата 1914-1918
32 Е
1916. г, држао у Питсбургу, упути на праву стазу: најпре ослобођење, а лако ћемо уредити унутра нашу заједничку државу, кад је већ једном будемо имали.
Но, докле је г. Пашић постављао питање нашег народног јединства на широку основицу опште и најпрече потребе народне, дотле је то питање „Југословенски (Одбор · постављао на основицу посебних хрватских унутрашњих интереса, на основицу претходног и нарочито условљеног споразума између Срба и Хрвата. Тако се и догодило, да је акција „Југословенског Одбора“ ишла паралелно са агцијом разних „Аустријака“, који су у Европи и Амераци радили за рачун бечке владе, те су и сами пропагирали: како Србија најпре треба да прими „услове“ уједињења, па тек после може да буде речи о заједничком и хармоничном раду око припремања за извођење самог акта уједињења. Разум се, чинили су то „Аустријаци“ у циљу да сасвим одвоје Хр= вате и Србе једне од других, а „југословенски Одбор“ није се ни мало устезао давати материјала за што успешније извођење тога посла. з
Уродила је та акција „југословенског Одбора“ жалосним плодом, и она је дала хране не само нашим непријатељима и савезничкој Италији, да се њоме доцније користе, пего и нашим савезницима — пријатељима, да се, у тежим часовима рата, лакше него што би то иначе било, покажу као да су за наше пошпуно народно ослобођење п уједињење прилично дезинтересовани.“) ==
с
2) „Кад међу савезницима има чланова, који раде против нашег јединства, онда треба да избегавамо све оно, што њима може послужити као оружје против те наше иде е“, рекао је на ХИ седници одржаној нгмеђу чланова српске владе и „Југословенског Одбора“ на Крфу г. Стојан Протић, додајући да је „ретко који народ п део народа шире и либералније схватио идеју народног јединства, као Србија“. Напомињући да кад Србија „ништа нарочито за себе не тражи, да онда и нико други нема права да то тражи“,г. Протић је додирнуо „извесне појаве«“, које изазивају узајамно неповерење. Као доказ томе павео је, — нак о није споменуо име пок. Супила – један његов демарш код енглеске владе, учињен са Супилове стране у име „Југословенског Одбора“. И тај демарш као и други био је инспирвсан чистим сепаратизмом. „Београд са српством, а Загреб са Хрватством.“ Тако се сам Супило изразио кад је о тим својим корацима обавестио чланове „југословенског Одбора“. (Фр. Поточњак: „Из емиграције“, прва кљига, стр. 26). На истој седници на Крфу, о којој је овде реч, поменуо је један други говорник, да се у поменугом меморандуму, који је поднео енглеској влади, Супило овако изрично изразно: „Ако се Србија не може спасти, онда да ми Хрвати гледамо да се спасемо“. „југословенски Одбор“ тај Супилов демарш никад није беманшовао. И г. Протић је добро нагласио да такво држање „југословенског Одбора“ „шкоди нашој народној ствари. Г. Трумбић није на ово ништа одговорио. (Види о томе „Нови УЖивот“, свеска од 18—'М11921, чланак: „Како је дошло до Крфске Декларације“).