Србија и Југословени : за време рата 1914-1918

88

кусију о томе осим ако би влада српска изјавила да у принципу усваја Лондонски Уговор, на што је г. Пашић одговорио да је немогуће доћи до једног споразума на тој основи, пошто је овај уговор био закључен без учешћа српске владе и пошто је противан принципу националности. Његова влада — додао је г. Пашић — била је расположена да уђе у дискусију за један будући споразум са Италијом на бази принципа националности. Овај покушај г. Пашића није успео. Би Орландо је, међутим, говорио с питањима општим; он се показао као партизан једног споразума, али је рекао да ово питање долази у домен министра иностраних дела.

„У више прилика наш министар спољних послова покушао је ући у озбиљне конверзације о питању. једног споразума, који је био у интересу обе државе, које су се бориле против заједничког угњетача и које у будућности исто тако треба да сарађују као пријатељи и добри суседи, али су сви ови покушаји остали узалудни до данас.

„Ето, г. уредниче, како стоји та ствар; сада можете и сами судити да ли једна национална влада може и да ли има права прећи преко принципа националности, и то баш у моменту када је само тај принцип, прокламован од Антанте и председника Вилсона, ставио у покрет не само Европу него мн цео свет. Ни г. Пашић ни ма који други одговорни државник не би могао; као базу за споразум, усвојити предлог Сонинов, јер би то одговарало једној издаји народних интереса српскохрватско-словеначких. Ове линије показују да то нисмо ми, којима треба упућивати прекоре застрањености“.

На ову изјаву нашег посланика у Берну није с талијанске стране никад реагирано.

Једна изјава г. Пашића у Лондону 1917. г. и коментари талијанске штампе.

Пре него што бисмо започели разговор о погледима г, Д-р Трумбића на Јадранско питање навешћемо овде још један доказ о томе како се на јадранско питање са српске стране гледало.

Пошто је објављена Крфска Декларација, српски Министар председник г. Пашић путовао је званичним послом у Париз и Лондон. Концем јула 1917. г. (по новом) изишао у лондонском „Тајмсу“ један г. Пашићев интервју, који овако гласи: