Србија и Југословени : за време рата 1914-1918
90
најбишнијим интересима. Треба желешп. да у Лондону, у саветовању између Сонина и Пашића, југословенски протром са Крфа добије своје потшврђење, које би га једино могло начиннти корисним по Србију н по Италију, као н цео остали Споразум“.
Тако као „Согпете де Ја Бега“ пропратили су поменуту изјаву г. Пашићеву и сви остали велики листови талијански, неки с више неки с мање поверења у јужне Словене, алн је из свих тих коментара пробијао осећај да је Италијн ипак потребно нешто у том правцу учинити. |
Међутим, оно што је за нас важно нагласити то је, да све што смо о тој ствари овде изнели јасно показује, да је српска влада од почетка рата, па све једнако, п пре оне петроградске интригантске депеше о којој смо раније говорили, и после ње, да је, дакле, српска влада стално остала на једном истом гледишту, и то на најбољем гледишту у јадранском питању: са Италијом не може бити спорагума на основу признања Лондонског Уговора.
Уосталом, ми и не верујемо да су чланови „југословенског Одбора“, а нарочито г. Д-р Грумбић, икада озонљно веровали у то, да је г. Пашић у Петрограду, пред руским новинарима, признавао талијанску хегемонију у Јадранском Мору, чиме су га чланови „Југословенскот Одбора“ оптужквали и чиме га неки од њих још и данас оптужују. Ако су они, ипак, и тиме аргументисали против Пашића то је било зато, што је та оптужба имала да прикрнје друге смерове њихове; доцније ћемо видети какве.
Ред је сад да видимо г. Грумбићево држање у том питању.
Јадранско питање н г. Д-р Трумбић. — итало-српски комитет Римски конгрес
Пре него што се у миланским и римским листовима уопште појавила она талијанска петроградска измишљотина, по којој је г. Пашић, тобоже, признао хегемонију Италије на обалама Јадранског Мора, признали су ту хегемонију пријатељи г. Д-р Трумбића, они под чијим је штетним утицајима, за све време рата, он био, н по чијим се саветима у своме раду управљао. То су г.г. Стид и Сетон Ватсон. Хегемонију Галијана на Јадрану сни су јавно проповедали, још од 1916 го-