Србобран

Сграна •

Број 386

ВОВРАН

5КВОВКАК — ЗЕКВ \ЛГЕЕК1-У РпћЦаће<1 ћу бЕЕВЈАИ Е0иСАТ10КАЕ ^N0 ВЕИЕУОЕЕКТ РХЈЛР ОР 5ЕЕВ РЕ0ЕВАТ10Н „БЕОСА” 44] ^м« ззш! В 1 ГМ 1 Уогк, N. У. ВШ10СИ Мапавег: М. I. Рирш, 443 2зп<! 5 {„ Не«г Уогк, N. У. ТВИЕРНОНЕ: СНБЕ8ЕА 6008. ЕсШог: М. Тпуипас, 443 \У. 22п<1 51 гее 1 , Иетлг Уогк, N. У. ЈСмигод и мсоп4-с1ж1а таНог &( 1ће Ро§1 0(Кс« о! Уогк, N. У., ил&сг 1ке &«1 о! М&гсћ % ф 1879. Велика Војска Велике Русије Ив чланка, којв јв под пш н»ело»ои Ст«ф*п Лозан објавио у овдашњом фр&пцуском лнсту „Курир Сједнвени Држава”. — Године 1092, целокупно становништво рускога царства износило је 139,320.000 становника.; године 1908 окочпло је на 155,443.000 становника; а 1913 годпне оно је достизало 171,000.000 становника; што зпачн да је прираштај у току од десвт година износио 31,740.000 становника или, у процентима, 22,7 % . За сваких десет година Русија се дакле повека бројно у вредности једие Фраицуске; кроз педесет годпна она пе ио становништву бити веиа но сви остали европски народн скупа. Замислите, сад, шта такво напредовање значи зв један народ у војничком погледу. Првог јануара 1914, мирнодопски кадар руске војске износио је 1,435.000 војника. Првог августа 1914, на даи кад је Немачка објавила рат, он се аутоматскп попео на 5,650.000 људи. Године 1916, посло две године најстрашпијсг ратоваља што га је икад познавао свет, он се ценп на 8 милиона људи. Моки ве се попети и на 10 или 12 милиона, ако затреба... У овом страшном сукобу сваки је народ наоружао десети део свога становништва. Кад би Русија хтела учинитп тај исти налор, она би имала војску од 17 мнлиопа људи!.. . Број је један од богова рата; али је храброст други. А тај други бог тако^в живи у души руског војника. Јуначка. дела наревв војокв имају нечега натчовечанског; то је јунаиггво циповско као што јв џиновска и држава која тој војсцп служи као оквир. Позната ја нсторија. оног пука који је у битци код Сувалки. у сентембру 1914 годипе, имао нареџеље да освојп главни непријатељски шанац. Шест пута је јурпшао; шест пута је био одбивен. Падне нов, и остатци батаљона, осаканених, крвавнх н малаксалих прикупе се; официри се саветују да ли да се сдложи за сутра понован јурнш; али онда сами војнпцп почну плачним гласом претаињати св-ојс воџе да их опет воде на јуриш. Пук се заталаса и седмп пут — и освојп шанац. Позиата је историја оно брпгаде која је, у време жалосне евакуације Варшаве, добнла наредбу да по сваку цену одржн вис да. би заштитнла повлачење н омогувила дугачким колонама да измичу друмом. „Треба изгинути ту на том месту”, ревас је главни командант. II бригада заузме одререно место: читавих четрдесет осам сатп опа јо заустављала јсдан цео пруски корпус (корпус нма четири бригадс). Тревег дана на вису се налазила само шака људи; њнма. се поручује да је сврха постигнута и да се могу повуви. Алп оин нв пристају п. наказујуви на ровове пуне лешввпма својпх друтова. веле: — Не, почпвавемо заједпо! И, по добпввној нарвдби, изгинули ву н» том мввту сви до последњвга. Позната је и иеторија. онога легвндарног јунака, ковака Кузна Кручкова, којп је са своја два друга, Шчегалвовом п Астакховом, напао двадесет седам прускнх коњаннка п убпо двадесет и три. Задобио јо шеснаест рана, и кад су га однелп свега крвавог, љегов генерал оде да га види— Желиш ли што год? ппта генерал. — Да, желнм да се опет вратнм у борбу. Позната је и историја онога официра кога је тане погодило посред дица., прекинувши м\’ виднп нсрв; а он мерутим Јгма да однесе наредбу и, онако слеп, не може да настави пут. У тами која је око њега он виче за помов. Одговара му нечије јецање. То је војник који лвжи на звмљи, јер му јв граната сломила обе ноге. — Узеву те на лера, нарегуујв офпцир, па вв мв водитн твоје очи: ја ву теби позајмити ноге, а ти мени вид... И слепи официр са сакатим војником продужује пут... Право јунаштво ннје ни без праве доброте. Ти џиновски јунаци умеју да буду добрп као деца, Они нису способнп да убијају рањенике, да пале цркве и стрељају старце. Треба читати у малом локалном листу: „Гласнпк Смоленска” нричу о првом возу који је довео немачке заробљенипе. У једном вагону један козак нагао се над једнога прускога војника, који со купа у сузама., и нешто му шапуве на уво. — Шта му јо? пита неко од присутнпх. — Страх га је, вели козак смојуви св. Од кад сам га заробио он св непрвстано тужи и пита мв где и када ве бити стрељан. Да грднв будале! Ево друте причв коју износи јвдаи нвмачки лист. — Био сам, пишв у „Форвертсу” г. Хофер, посланик у круској скупштини, на свом пољском имању, близу руске границе, кад ми јвдне ввчери, сасвим неочекивано, бану у куву Јвдна козачка патрола, Официр којп је њоме командовао приџе вж ■ јави, говорвви изврсно немачки, да има наредбу да из отрмгвгисмх разлога запали један део зграда, нарочито обор ва свжњв... Ја позовем официра да. уџе у садон и замолим га да ва с*бв и своје војнике ирими неколико боца вина. Он ми одговори да јо алкохол забрањвн у руокој војсци за свв врвмо

рата, али да неве одбити мало чаја заЈвсбе и своје козаке. Ја му дам; после тога, он ми рсче, са љугазним спокојством: „Сад на жалост морам извршити иаредбу и спалити ваш обор...” Али ово је занимљиво: у мом суседству налазила се једна стара поседница, којој иозаци тако^е оду у посету. Онн љој такоџе јаве да јој морају заиалити један амбар. Али се она толико разжести и отпочне тако грдити да козаци, разоружанн гневом једне старице н не хотеви вршити насиље над њом, 'оду не извршивши наредбу...” II немачки посланик није могао а да не дода: „Таква психологија остаје за мене недокучива тајна.” Нзвесно је да војници који нису сурови према једној старој жени и показују обзира према њој морају остати тајна за немачку душу. II каогод што је право јунаштво нераздвојно од праве доброте, тако је нераздвојно и од братства. II сами џпновиу>сенају нотребу да своју мишицу наслоне на пријатељоку мншицу. II одиста, још пре рата, наслон руске војске на француску био је пун љубави и преданости. Кад је на дан објаве рата Нпкола II загрлио г. Палеолога, француског амбасадора, рекао је: —Грлевп вас ја грлим Француску. II суза се заблистала у плавом оку цара. Николе, који се у том свечаном тренутку сетио речи свога оца кад је бно на самртном часу: — Спне, треба за навек остати савезник Француоке... Та. суза запечатпла је савез измеџу једне и друге војске. Али је љега учврстило за дуга времена и друго нешто: крв опа племенита крв, братски проливека потоцима за иезавпсност народа. и ослобоџење човечанства.

КО ЈЕ ИЗДАО ЦРНУ ГОРУ

И ПРЕДАО ЦРНОГОРСКУ ВОЈСКУ АУСТРО - МАђАРИМА

Кад су Аустро-Мађари, после заузећа Ловћена, ушли у црногорску престоницу 31. децембра 1915, Крал. Нпкола који се тада налазио у Подгорици, упутио је Фрагвп Јосифу, аустриском цару и мађарсКом краљу, телеграм ове садржине: “Сире, Пошто су Ваше трупе данас у гале у моју престоиицу, то је црпогорска влада прпнуђена да се обрати Вашој царској п краљевској влади с молбом за прнмирје п склапатве мира између држава Вашега Ц. Кр. Величанства и мо је земље. Пошто би услови срећног победника могли бити сувп ше строгп, то се унапред обраћам Вашем Величанству, молећи Вас, да се заузмете, како би се склопио частан мир, који би био достојан (?) једнога народа, који је увен ужшг.ао Вашу високу благонаклоност, Ваше поштоватве п симпатнје. Ја. се надам,, да Ваше племенито п внтешко срце неће допустити да тај народ цре трпж никаквв нехаслуженв униж«ље, “Никола.” (“Нај* Фраје Пр«се”, ©д I. мар та 1916.) Како је позна.то, “племенато и витешко срце” Фраае Јосифа, Хабсбурговца, разумело је наведенн телеграм, прпхватило нагведени позпв кра.ља Нпколе и ћесарско-краљевска војска је, скоро без икаквих жртала, заузела Црну Гору, заробила 50.000 црнорске војске н негдашж>у Српску Шпарту претворнла у ауетро мађарски пашалук. Разуме се, краљ Микола, је сумњајући ваљда у коначни успех неаочко-мађарског и турскобугарског оружја, несигуран ваљ да у (коначни успех свога злочина, са својим кћерима и са једним својпм сином, избегао из не срећне Црне Горе. Једнога сина, Кааза Мнрка, хро чувара динас тнчких пнтереса, оставио је у земљи. С тораљем је избегао и н.е гов Министар Председник г. Лазар Мијушковић. После срамне првдаје Црне Го ре настаје ово: Госп. Лазар Мијушковић, као Министар Председник, долази у сукоб са својцм) краљем. Г. Мијушковић покушава да нзолује краља Ннколу ж да цржогорску ствар преда у руке Савезника. Краљ се томе противи и насггаје сукоб. Госп. Мијушковић подно си своју оставку. Један пут, други пут, трећи пут, четвртн пут. И Краљ, попгто је нашао другога Министра Председника, првом половином маја 1916. прима Мијушковићеву оставку са оваквом мотивацијом.

I.) Зато шт« је тражив мир од Аустрије.

2.) Зато што је постае рђаво жи ђед збвг твга.

3. ) Зато што је давао нелојалне пзјаве за Савезнике (Итали јане, којп су били ипднферентни према положају Црне Горе.) 4. ) Зато ш/го је одвраћао од н>е га Црногорце и друге Србе. 5-) Зато што је цензурисао ље гаву приваггну преписку. 6.) Зато што није радио на ар ганизоган.у црногорске војске. 7-) Зато што није штиггжо Црногорце (разне аегове п аустријске шппјуне) ; што их иије заступао и бранио код савезшАких власти (које су их држале*п држе под полпцпскин кадзором), На ово је г. Мијушковић, 20. маја 9 С, краљу Николи једном опшпрпом отпоруком, у главним цртама одговорио овако: Ваше Величанство, 1. ) Ја сам, збпља, тражио мир, али по Вашем наређељу, п благо слову, што сведочп Ваша (горе наведена) депеша Фраап Јоснфу шг. д. А у свему томе био сам! обманут од Вагаег Величанства. 2. ) За време моје посете у Риму бжо сам најљубазније прпмљеж ж у Двору и код Италијанске Владе, него сам чуо најжепо вољжије мишљен>е о лнчностн Ва швг Величанства. Дакле, Ви сте постали сумљиви у Риму а не ја. Кад сам стпгао у Париз био са)м најљубазније прпмљен од г. Бријана, Председника Француске Владе и Министра Спољних Послова, него сам п та мо чуо најгоре п најцрље мишљевае о личности Вашег Величан ства. 3» време посете Савезничким Амбасадорима у Паризу нашпао сам на најбољи пријем, а чуо сам у разговору са п.има, најгоре ми шљење о Вашем Величанству. Да кле, будите уверени, да ниса/м ни сумњив ни шепопуларан од Савезника. ја, него Ви. Бламажа, катастрофа нашег народа у Црној Гори није дошла ни од моје рђаве политике, ни од иародних прешака, него је она последица Ваше политике шеврдаља од пре 50 година па до данас. Ево Вам доказа. _ « Од цочетка Ваше владавине до данас нисте успели да добије те нж једжог сигурног пријатеља у Европи. Због Вашег непрестаног кокетирања, час са једним, час са другим. Шта више, Ви сте проиграли и поверење Русије, које смо уживали, за што мислим не треба набрајати доказе. Ви сте, Ваша фамилија и Ваша дворска камарила довели Цриу Гору до овога банкротства, а не никаква политика, ма које било владе, од почетка Ваше владави нв.

зе: авантуре Вашега сина Књаза Мирка у земљи, за време рата; састанцп Вашега сина Кша за Петра са пуковником Хупком у Грбљу; преговорп Вашега сина и Престолонаследника Данила, преко г. Карминатија, са грофом Бекендорфом, повереником цеи тралних сила и још толики други смртни грехови, које сте учи ли Ви, Ваша фамилија, а и Ватна камарила, које не морам ове иа водити. Ето, то је, једино то што је упропастило Црну Гору и довело је до банкротства. Ви сте дакле за све морални виновник, а ја могу бити само је дан преварени, мали Ваш саучес ник! 3. ) Сушга је клевета да сам ја давао иелојалне изјаве за наше Савезнике. Мој експозе, који сам дао званпчно у Паризу, фебруа*ра 1916, био је делимично цензурисан, да се не би дало повода опшпрнам комептарима савезничке пгтампе. Мој интервју, којп је изашао у њујоршком “Сону”, где ми се подметала нелојалност према Србији, само је једна обична из мпшљотина, и ја сам то званично демантовао. 4. ) Нема ‘ места пребациваљу Вашег Величанства, да сам одвраћао од Вас Црногорце и остале Србе.

5.) Мислим да ми не треба ни шта говорити о цензурисаљу Ва ше личне прешгске, јер се бојим да не раним Вашу сујету, која Вам је иначе веома драга.

6.) Шта сам ја могао урадити за органпзО|вање црногорске вој ске, кад је она била опако подло предата непрпјатељу! Но о томе ћу се с Вама доцније, опширпо, обрачунати. Ваљда ћете се еећа

Медуе (црногорског пристаниш та, јужно од Бојане), питао; ‘Тде су други министри?” — И кад сте ми Ви, заједљиво, одговорили “Иди па их тражи!” 7.) Нема места нн Вашем пребацивању, да нисам довољно штитио црногорске поданике. Могло би се рећи само то, д.а има људи на жалоот у Вашој средини, који су сумњиви француској полицији (Милош Живковић, краљев лични секретар, тајни саветник и шеф црногорског Пресбиро-а и данас се налази интерниран у Бордо-у), а за које ја нисаш) могао наћи никаквих разлога да их оправдам. Најпосле, г. Мијушковић завр шује своју отпоруку краљу Николн оваквим епилогом: “Ја верујем да сви греховп Ва шег Всличанства, Ваше фамили је, Ваше камариле, па и моји, не могу бити уписани у грех српскоме народу у Црној Гори, којп је уветс вршио своју српску дуж ност и показао толико отпора и пожртвовања за остварење Српских Идеала. И прсма томе, ја верујем да ће тај народ пмати људи, који неће дозволити да он буде пред светсим одговоран за туђе злочине, и да ће неокаљан, достојно, ући у велику Свесрпску Заједницу, што је он у осталом и заслужио својом вековном борбом за слободу и уједиљење Српскога Народа!” Госп. Мијушковић је по једну копију ове љегове атпоруке, с ко јом се обрачунао са краљем Николом, упутио свим Савезничгим Представницима у Паризу. И ово је један доказ више о томе ,ко је издао Црну Гору и Јпредао њену јуначку, српску вој

ску Ауотро-Мађарима !

тп мога и Вашега разговора уј Брпндизп (8-21 јануара 1915), ГБујврк, марта 1917кад сам Вас, кад сте стихли из | С. Богдановић.

КАКО ЈЕ ЦРМ ГОРА ЗА1ЕЛЕ1А ЗА ГОЛЕШ

(Наставак)

ПУСТОШЕЊЕ ПО БУДВИ И ГРБЉУ.

Одмах у почевку рата аустриј ска је војска, сдаакако према рапијем споразуму између Беча и Цетпња, евакуисала Паштровиће, Будву и 1већн део Грбља. Тај је терен, како се касније доказа ло, имао да послужи и служио је као директна веза између бечког Бал-Плаца и цетиљског Двора. Тако се Књаз Петар, најшлађи син краља Николе, као командант Ловћенског Одреда, са сво јим штабом и својим полициским апаратом, још у августу 1914 настаиио у Будви. О цетињској страховлади и ње ном пустошењу по Паштровићи ма, Будвн и Грбљу г. С. Микијељ, Србин из Грбља, дакле пз тих истих крајева, који је до ка питулације Црже Горе био у Вуд ви п пре два месеца дошао у ову земљу, између осталога, прича:

“Војнжци су, народжи људи са села и нз варошица, били до бри и честити п схватали су наш бол н наше огорчење. Али и они су трпели, даного трпели и ниш та нам нису моглп помоћи. Оваки се плашио, као некада у Мле тцима, ако не кога другога а оно свога хлада. Шпијунажа је у вој сцп, свуда била развијена. Полн циски је апарат свуда био стра шно развнјеж. Исто тако као у Аустрији. “За једиу лепу реч о Србији ишло се с места у затвор. Сви ом ладинци, напреднпјег духа и ма ло слободнијег језика, били су хапшени и крвнички, као ското ви тучени. Нигде жигата слобод но иије се смело рећи. И песме, многе жаше патриотске песме, биле су забрањене. Но најгоре су пролазили они, за које беху дознали да желе уједињеље читавог српског и југословеноког

непре<кидној вези са Котором, а преко овога са Бечом. У Будви су се стално читали аустрпски листови, као у сред Мађарске и Аустрије.. Будша је имала телефонску везу са Котором, подмор ски кебл, оптнчке снгнале и још стотину чуда и грдила. “Кад је пала Варшава, стара пољска престоница, у лето 1915, Будва је била окићена, под изго вором да су Руси добили једну “велику победу”. “Кад је пала Србија, у Будви мачка војска састала са бугарском преко Србије у Будви су паљени ватромети. Кад су Бугари ушли у Скопље кнежева музика, књаза Петра Петровића, сварала је бугар. химну. Сведоци су ми сви они црногорски вој пици и бокељски добровољци ко ји су се тога даиа нашли у Будви, читаво становништво Будве. “Са становништвом се поступало горе него што су икада Тур ци поступали са својом рајом. Лична безбедност је била угрожена. Упропашћпвање приватне имовине ишло је својим током. Кућно право било је потпуно изиграно. Војска је била раздеље на и амештена по приватним ку ћама, помешана са фамилијама. Становништво је тражило да се у сшадом селу испразни по неко лижо кућа и да се у тим кућама сместе војници, а фамилије да се збију по другим кућама и тако да се пружи могућност фамилијама да живе одвојеио од војске. И војска је то исто жељела, али није удовољено ни војницима ни становнлштву. Кљаз Петар, унук св. Петра, тако је хтео п та ко јс морало бити. И то је та морална страна, исоју је спн краља Николе донео несрећном При-

морју!

“Становиипгтву су властп рек вирирале све што је имало а никоме ништа нису исплатиле. ‘Трбљани су се жалили самоме краљу Николи на сва насиља н пустошења његовог сина, али то није помогло. Ово сведочи да је Цетпње, званично Цетиље, аговало и пашовало над овим орпским приморскпм крајевома како је то само Аустрија могла жељети!”

Ово су речи једп-о?Боке Которске, кој'и Ј'е својпм ро ђеним очпма видео, како се про вела тужна Бока са оним, од кога је очекивала да је огреје сун це слободе. Ово су речи једног Србина из онога српскога праја кој’и је до јуче врло тешко схватао негодовање и трзаље српско га народа у ЦрноЈ’ Гори п из којега је цетнњскп Содом последњих децениЈ’а редошно регрутовао своЈ - е “саветнике и државннке.” И ове речи, жалосне али истпнлте, треба да отворе очп и по следњем спну кршне Боке, да ви Ди Петровиђе у њнховој’ правоЈ*, бедној боји и да се уверн да ће орпске п Ј’угословенске земље, српски п Ј"угословенски народ огрејати сунце слободе, ослобођења и уједињења само са Авале! А ело и за ово доказа: Сваки члан Ваше фамилиЈ’е сматрао се позван да води државну политжку. По Вашој су жељж вођене противнародне аглтацпје у земљи. Онда двдж-

“Српско становништгво у Паш I иарода са Србнјам). Њих су са тровпћпма, Будви п Грбљу до- њпхових рођених огњишта прочекало Ј’е црногорску воЈ’ску, цр гонили и слали их у МетохиЈ’у ногорске воЈ‘не и адЈминистратив или у црногорски део Санџака, не власти, не као завОЈ‘еваче, не где су их као какво непријатељни као обичне ослободиоце, не- ско робље, држалж под полшциго као прашу и рођену брађу сво ским надзором. Ј’у. “Нису се добро шровслн ни “Алж чим Ј'е км>аз Петар сти- ожи жашп добровол.цп, који су гао у Будву, поред војне властн, се као аустрпски вој‘ници преда која му Ј’е припадала као комаи ли српскоЈ' вој"сци, или из аустри данту Ловћенског Одреда, узео ске воЈ - ске пребегли у СрбиЈ’у, па је у своје руке и административ дошли у Црну Гору ради виђења ну, полициску 1власт над станов свој’их. Још горе од ових прола нипотвом поседнутих примор-'зили су опи, који су хтели да ских крајева и завео један стра-^ иду, да се врате у СрбиЈ’у. Трашан терор. . жпти пасош за Србију био Ј'е зло “Сумњичења, огпуживања, зло ј чпн тт ту се назирала “нелојалстављаља и хапшеша била су на ност” према цетињскоЈ' династи дневном реду. Сваки исправни ј'и. Назвати се Србином, такође, и честити Србин, са ширпм пог ниј'е било лојално. Требало је

ПОСЛЕ ПОВЛАЧЕЊА РУСКЕ ВОЈСКЕ

После повлачења руске војске из Пољске и Галиције, у лето Г 9 Г 5> смерови су зваиичне Црие Горе почели постајати све јасни ји. Повлачење руске војске са Карпата, прицремање аустро-не мачке офанзиве против Србије п спремање Бугарске да нападне Србију са леђа охрабршго је зва нично Цетиње у толнкој мери, да је оно отвореио почело прказивати карте својА несрпске >. издаЈ'ничке игре са Аустријом. Стари краљ Никола, први пут од почетка рата, напушта свој’

мцрни живот на Цетиљу и почиледама на српску и Југославен- што више истицати “чисто црио ; н>е обилазнти црногорске фронто ску бтвар, био је кињен, гоњеи и горство”. Једном је приликом ве - Требало је да види командан злостављен. Сваки честити срп- кљаз Петар, рођено дете краља те одреда и већих јединнца и да ски дом, кој’и цетиљским жбири песника, на сред будванске пиЈ’а их он лично нзвести о “новој’ сима и шпијунима ннЈ'е био отво- це, Ј'авно, рекао својим перЈ'анп- т уациЈ‘и.” И то Ј’е са пајбољпм ра рен као кафана, био Ј'е оггтужен цима: “Грдне ћу муке имати ја спол °жењем учинио. Обилазећи и глобљен. Оптуживали су и гло и мој Дом док ову прнморску ба сво Ј е т РУпе, лево крило Херцего били људе, Србе, који су у сво- гру поцрногорчимо!” I вачког Одреда, у августу 1915,

јим домовнма држали слпке Срп скога краља, Краља Петра н Пре

“Будва, стародревна вароши-' Крал ЈС батаљопс ким изасланици ца у српском Приморју, била Ча на Гр^о^У Држао патрнотстолонаследника Александра. I је за цело време рата попрпште I СК " ГО,0 Р” и Р ен ао ово: Просто је било очито да се ишло страшних призора и најжалос-! “Немци су Русе прнсилилн на за тим да се српско бокељско ста нијпх сцена. Ту је становао по,лачеае > алн је силан Москов жовпиштво морално утуче и ма кљаз Петар са својим штабом, и његова ће битп побједа. Него, теријално упропасти. Народ је перјаницима, полицнјом и чита Чрногорци, немој који пстурити био погођен таквим, неочекива- вом хардом цетињских, дворских пушк У ва Аустријанце, да му ним поступаљем и давао је вид- шпијуна. Будва је била главна ° ЧН Не изби Ј с - А Ј а иа5Ј Д а Ј еи *фа иа израза свога тешкога бола и фплијала цетиљског двора. Це- љев0Е > г Р И Ј С ’> Д а неће ни онп на огорчења, али је то скупо пла- тпње је преко Будве општило са|* аС ' | АустриЈ'ом.

ћао.

Будва је стајала у| (Наставак на 4 странж.)

л