Српска књижевна задруга у 1900. години : годишњи извештај

У!

задругари имају права очекивати према друштвеним правилима.

Од тих књига, три списа припадају ранијој српској књижевности.

Шрвом, Зелићевом, завршује се ово значајно „Њитије“, а стим је свршен рад на издавању овога писца у редовним колима, као што је раније завршено с протом Матијом Ненадовићем, Костом ТрлФковићем и Лазом Лазаревићем. Тако сад читаоци имају потпуно у рукама једно од најоригиналнијих и најЈачих дела из времена после Доситија а пре Вукове победе, дело знатно и са чисто књижевне стране и као споменик о оном значајном времену. Лопније ће се, у мањем броју примерака, штампати засебна. свеска са свима многобрејним прилозима и документима које је писац унео у причање својих догађаја али који су великој већини читалаца непотребни, па су с тога из овога издања били изостављени.

Завршујући Зелића, ово је коло почело доносити списе два, у Задругиним издањима, нова писца. Оба су из времена пошто у српској књижевности победише вуковска национална начела а списи су им један у везаном а један у невезаном слогу. То су Јакшићеве песме и роман Итњатовићев. Јакшићева је лирика полетом, бујношћу ненадмашна и у оно време, добрим песмама онако обилато, како је било његово. Она у Задругиним издањима достојно приказује српску песму треће четвртине ХЛХ века, заједно с песмама Ј. Илића, које су у овом низу раније штампане.

А Игњатовићев је „Наранпић“ најзначајнији спис из све забавне просе што се јавила између „Два идола“ Богобоја Атанацковића и „Приповијести“ Љубишиних. Испредњачивши далеко испред свога времена, у њему је Игњатовић дао прву сирову Фотографију савременога друштва српскога у Угарској. Та је слика и данас свежа; и данас, кад је реалистична приповетка. дала толико других одличних списа српској књиженности, „Наранџић“ има цене не само као први роман те врсте из Игњатовићева и српскога пера у опште, него и по многим књижевним одликама трајне вредности.