Српска књижевност у XVIII веку

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПГ ВЕКУ 5 11

Србе ХУШ века у Јужној Угарској млетачка Далмација, била је далеко, а верска преграда била, је тада већа но икада. За ту књижевност у Срба се готово није ни знало, пи ако је ко од образованијих Срба и познавао није је сматрао као своју. Доситеј Обрадовић, највећи и најзначајнији српски писац ХУМ века, човек без верских предрасуда, који је први рекао да вера не одређује народност и који је католике и мухамеданце уводио у српску народну заједницу, Доситеј Обрадовић је неколико година провео у Далмацији, где се, увек радознала духа и жудан читања, морао упознати са делима бар неколико далматинских писаца, али, нигде, у целокупном његовом раду, нема ни трага ни помена ни о каквом делу далматинске књижевности. Једини далматински писац који је био нешто познат међу Србима ХУШ века и који је оставио извеснога трага у српској књижевности онога времена, био је Андрија Качић Миошић, и то свакако стога што је био тако близак народној поезији. 1794 године, Славенно-Сербекља Вбдомости (бр. 7.) донеле су Пбењ Стефана Џ Неманђ, жралл сербскаго, која није ништа, друго до Равта од Етађа зирата Металје из Вагдотота идодтљ патода зотпзвода. У почетку ХЛХ века, Вув Караџић се потпуно одлучио на штампање народних песама тек пошто је прочитао велику песмарицу Качићеву.

Тек доцније православни Срби су почели поступно упознавати се са далматинском књижевношћу. Јевта Поповић, 1826, издао је Зиге ВафтлГоре од Влаха Минчетића, а !827, рђаво и скроз некритично, Гундулићева Озтапа и то као прву свеску својих Разнихљ ДЂла. Под утицајем илиризма, про-