Српска књижевност у XVIII веку

468 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

јесте Забавленље вдинаго лбтнаго тотра или удивленле естественномљ красотамљ. Овај сентименталан и идиличан спев написао је Трлајић још као ђак, када се бавио на пољском добру кнеза Голицина крај Беча. Живећи у природи, вели он у предговору, тако се дивио творцу, да је сузама радости п благодарности оквасио лице, па хоће да се сасвим открије својем добротвору и да те природне лепоте покаже онако како јесу или како их сам осећа. И он је написао једну од оних сентименталних идила и пасторала, каквих је много било у европској књижевности на крају ХУШ века, нарочито после Жан-Жака Русоа и општега „враћања к природи«“. За такав књижевни рад Трлајић је имао нарочитих способности. Он је сав био „чувствителан«“, и Доситеј му је писао: „љубав је елеменат твој, без којега ти живети и дисати не можеш“. Као такав он је био сав предодређен за читаоца и подражаваоца Ричардсона и Русоа. (У тој књизи Русо је први пут поменут у српској књижевности).

Остали његови радови су преводи. Идеа или муожжескал и жсенскал добродђтељ је морално-романтична приповетка из старе римске историје. Писац оригинала је Лудвик Хајнрих Николај, епски песник немачки и Виландов ђак. И он је, био секретар кнеза Голицина, и Трлајић га је морао знати, јер га назива »„златоусти Николај наше, и није случајност што су и оригинал (под насловом Тада. одет таттасће ита жефпсће Тидета) п славеносрпски превод изишли у Бечу исте године. Једино што је оригинално од Трлајића то су примедбе којима се тумаче поједине римске уредбе и закони.