Српска независност

закопа и устава. Мн за гад само регвструјсмо ову жалосау појаву, а други ћемо пут мало више о њој да проговоримо. Тешко Србији док су јој на влади „виделовци и , пропнштаће;под њима и дсте у мајчиној утроби. Из Валева пишу нам, како је тамо тотално пропао М. Глншић. Било је прсђс нанвних л>уди који су му могли вероватн, али сада се свакн уверио о његовој моралној вредности. У онштинн је сасвпм прог.ао, и кад би он нмао образа, неби за цсло поднео равнодушно шамар, што му га оппггина дадс, обаливши му плату. Општииски одбор којн се састојн махом из либерала, одсудно је против њега. Њсга у Ваљеву подржавају само псколицина њих, који су у сваком погледу њему равни. Има ваздан узрока који би сва»ог који иоле води рачуна о свомс поносу и частол>убљу, нагнале да се повуче са позорнице јавног рада, али код Глишнћа је са свим противно, он се понаша са свим равнодушно према негодовању својих суграђана, те им још охоло говори, да он неће све дотле давати оставке на кметство, докле се пе нзврше изборн за велику скупштпну. а после како буде. Знамо ми куд цнл>а Глишић, али он је слаб нншанџпја; Истина он је јасно уочно цил>, али она је само уображење његова мозга. па ће сва нада и напор бити, грађење куле по ваздуху. Ми верујемо да је у извесним пословима Глишић добар виртуоз, али н његово јунаштво познато нам је и сувише. Ми му толико можемо рећи да је он за Вал>ево потпуно мртав. Из Аранђеловца извештавају нас, шта све радс: Никола кмет, поп Апдрија, Никола Вожић писар и Коета пратпканат. Они ненрестано муте по онштиии н сеју раздор бацајући отровно семе г виделовачких, пачела међу грађане. Докле ће бити осуђен Аранђеловац да трпн на општинској управи таковог човека, као што је садашњикмет? До свести грађана стојн да се сами пом -гну те да се опросте овако несносног стања. Треба се кориотити својим правом. и стати злу на пут. Истина да данас у добу г виделовачком* слабо вајди право, алн за то га н опет не треба напуштати, да се бар види ко гази та права. Из среза Грочанског нишу нам да је там. капетан затворио Исидора Баштовановнћа из Ритопека за то, што је и он при збору одобравао говор Анте Нешића. Суд је решио, да пема места томе притвору и ослободио га сасвим, пошто нема никакова основа да се овакове мере над њим предузму. То су све само маневри „виделовачки- да бн се људи заплашнли те да они при избору посланика постигну своје цел>и. Но притиснуто јаче све више скаче. Бадава вам је све ви сте у очнма народа свршили, и свако ваше насиље само ће га више подстрекнути да се користи својим нравом. Тај „виделовачки^ капетан, стаје на пут ширењу „Српске Независности- међу народом. Општине и поједннн л»уди претплаћују се на наш лист, а полицаја место да га упућује претплатннцима враћа га натраг. Зар се то хоће са министареком наредбом да се претплата купи при поштама? Ми смо то и у напред знали. јер се немамо на дати ничему добром од „виделоваца. 1 -

СА НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ 16. Јамуар 1882 Данашња седница отворена је у 9'|, часа нре нодне. Иошто су нрочитанн и усвојени скупштннски протоколи Ш претходног и I редовног састанка, а затик прочитана нека питањанаминистра грађевине, спољних послова и нинистра војног, на која ће дотични нинистри носле адреске дебате одговорити, и пошто су најзад још и неке молбе и жалбе у изводу скупштини саопштене, — настав-Ђена је дебата адреска, која је без прекида до 12'|, часова трајала. ' Јупаци данашњег дана билн су: Љуба ДидчК и Ранко ТајсиК, којн су с великом пажњом саслушани. Оба су оштрој критици подвргла владин рад и драстпчким бојама насликали жалосно стање у земљи, које је настало услед великнх намета п Фпнансијскнх операција. Њпхопе говоре као и целу дебату тога дана донећемо у нрвом пдућем броју. Осем њих говорили су за ад^есу мањине: Ђока МилетиК и Васа СтошиК, а за адресу одборску Вељко ЈаковљевиК, Милан МилиКевиК и Ђор/је НегииА. Нарочито се Васа СтошиК одлпковао нростом и лаком крнтнком владиног рада и није се пимало дао збунити нп приметбама Др. Рајовића који му је с десне страпе био најблпжи комшија, нити одочију Спасојевићевих који је пред њим седео и непрестано се освртао и у њега гледао. Васа Стошић је нрви осудио поступак владе са митрополпром Мпхаилом п назвао је тај постунак. нередован и неуставан. Још је вредно забележити да је потпредседнику скупштипе Мил. КујунџиКу Наједаредусред дебате пало на ум, да с позивом на пословнпк изиште од мањине скунштинске њихов нацрт адресе. За дивно чудо, како се тим пословником потпредседннк није одмах првог дана нослужио, већ је требало да прође дап и ноћ, на да се најенер.ичније послонннк истпче за повод, да - влада и њена партија, као што је врло згодпо прпметио носланик Пашић, има у рукама нацрт адресе мањине скуиштинске.

Ово је јаспа недоследпост од стране председништваскуиштинског, кад се ова тактика упореди са резултатом јучерањег гласања да се о предлогу Тод. Туцаковића и не решава, јср је по изреченом мишљењу потпредседниковом протнван био нословнику. Тиме је у иуно.ч смислу призно потпредседнпк а с њиме и већива скупштинска да је носланик Тодор ТуцаковиК њпао разлога да тражи штамиање обеју адреса. Већина је, као што је познато, тај захтев опозицноног скупштинара одбила, но 24 сахата носле тога ћути кад подпредседник прпбегова пословнику, да већини оно осигура, што се оиозицији одрекло. И тако сада већина скунштннска на тенане студира адресу одборску и адресу мањине, — а сирота опозиција буд нема у рукама адресе одборске, ево јој сада узеше из руку и њихову рођену адресу да уђе у акта скунштинска. Опозиција се дуго опнрала искању потпредеедУшкоком, но на^зад мораде попустити, јер се потпредседпик за закон заклонио. Продужење седнице у 3 сахата по подне. У продуженој еедници говорпли су: Жика МиленовиК (за мањину) М. ЖуниИ (за одборску адресу) Маринко ИвковиК, Арса Дреновац, Мих. СмиљаниК (за м^њину) Марко БогдановиК и Глиг. ПетронијевиК (за одборску адресу) Аца СтанојевиК (за мањину). Затим Стојан НоваковиК. После одмора говорили су још: Благоје БожиК (за мањину) Стој. ЛавловиК и Дим. ОбреновиК (за одборску адресу) Сима НесторовнК, Дим. КатиК (за мањину) министар Гарагианин. Нван НиколиК, Тод, ТуцаковиК, Стојан СтанковиК, (за мањину), министар просвете Стојан НоваковиК и министар Финансије Ч. МијатовиК. С обе стране пало је жестоких речп. Министар Финапснј ; г. Мијатовић завршпо је своју беседу е доста чудповатом опоменом опзиоцији: да се слободе тешко добпјају, још теже чувају, но да се лако могу и изгубити. Шта је мислио или хтео с тиме, имаћемо ваљда прилике да

доживимо. Свакако је така лакомпслена изрека једног уставпог мипистра за осуду — сем ако њоме није хтео тек само да поплашп онозицију. _ Седница је трајала до 7'/» сахата у вече, За сутра у 9 часова заказанаје ссдпица.

ТЕЛЕГРАМИ Смедерево 15, Јануара ( оригинална депеша ). Рад одбора за прикупљање прилога у помоћ Херпеговачко-Бокељских рањеника и нејачади обустав.1)ен је забраном полнцијске власти. Према овоме престала је радња одбора. Светозар С. Спасић Коста Шпартаљ, Рпс а Петровић Ј. В. Нешић, Коста И. Наумовић.

Лесковац 14 Јап. ( оригипалпа депеша ) Урошу Кнежевпћу пнскарачу; нашим ћутањем нусти смо доста мегдана твом хваљеном хату ког си давно понио а велнш да га за трку имаш. Удри прије да ти жао није. ПРИПОСЛАНО* И 3 Ј А В А Г. ЛлнмпијС Савић овд. адвоват позвао је грађанство на јав.ти збор 27 декемЛра лрошле годинс у механу Настаса Костића, да као бајаги и он даје неки рачун о евојој радп.н као одборник општинекн. Г. Алимније на том збору прсд скупл>сним граћанииа није хтео говоритн о неком своме раду одборничком, од I Новембра 1880 год, па до 1 Новембра 1881 год. због чега је и сазивао л>уде на скуп него се упустио у доказпвање туђпх рачуна и то не за време од како се ок населио у Нсготнни, већ много пре тога, кад он аије нн познавао Него ину а еигурнонијенисац>ао даћедоћи у љу. Клд се г. Алиипије упустио да говори о туђим рачунима. који и»еиу вису ни мало нознати, то је учинио погрсшку по оној народној пословици : ^види у туђем оку трн а не види у свомс брвно 1. Алнмпије кад већ хоће радо да се баца у прошлост, и да говори о ономе што је било, онда је требао и о себи и о својој прошлости да нам коју исприча, јер он је тога ради и нозвао нас грађанс да говори о своче раду, па кад би нам изнео своју „светлу" прошлост, онда би тек имао нрава да каже: „ево видитс какови сам ја од вајкаде, а какови су опи што су пре бнли одборници и кметови , па еад судите еами које од нас бољи и поштенијн." И свег би судио ! Али г. Алимпије не учинн то, но иређе преко свога брвна, те поче указивати на трун, кога он уображава да внди у нашем оку. * За ствари подовом рубрнком уредништво не одговар.

му види ннштоље (цар је био тада здраво млад — 18 година). Книћаппн нзвадн један ппштољ и окрене цев цару у прса, на шта га овај зачуђено ногледа, но у том трепутку окрепе он оиет жнво пиштољ тако, да цев дође њему у прса а јабука од дршке пару, затим се поклони и пружи пушку деликатно смешећн се цару са речма : „Онако дајемо ненријатељу, а овако нријатељнма." После тога био је па свечаном ручку у двору, којом му је приликом ноказала особито благоволење мати царева поч. ерхерцогнња СоФија. За време самог ручка он је мапа сваке етикете н дворског реда. устао у по ручка и својим громовнтим гласом напио здравицу цару и младој војводипи срнској, изразнвши у тој здравици своју жељу и надање: „ . . Да ће цар умети да цени и штује нрава ерпског парода." Кад је но ручку стигао у свој стан — „Но1е! гип тп1(1еп скапп" — павали снлество бечке господе, геперала, министара и т. н. п.ему иа нодворење тако, да је од умора био малаксао, о чдму и сам вели: „Навалише брате нвај швујп, баш

недадоше данути, једва их се курталнса данас!" Из Беча ее крене у Берлин да посјети свога сина Антонија који је тамо бпо у војеној академији. У салону га железннчком дочека силан свет, а поглавито Срби, Хрвати, Чеси и остали Славенп; салон и улица проламаху се од вике „ура" и „жпвно"! На челу овог сабраног народа нојави се Јаков Живановић „денутирац срнског тјвостна при аустријском правленпју, и изговори слово у ком је додирпуо: „ . . . Да парод Српски лншен судбином војводе евога у ово важно време представлења свога, пред лицем и у кругу Његовог Императорског Величанства у Бечу може благодарити Богу промислитељу, да је у лицу његовом као тако заслугама љубављу народа и другова и милошћу цара, нрослављеног Србина у светлом г.ругу царском с војеног позоришта српског застунннка видео." По свршетку овог слова нристуни Книћанин беседнику п рече: „Колико вам на љубави вашој благодарим то срце моје зна. Прн растанку пашсм ја бнх желео све вас устма изљубпти; но кад ми ово није могуће, ја ево грлим и љубим де-

путнрца младог војводства нашег, у исто време старог прпсног пријатеља мога Живановића, и у овом примите да сам све вас изгрлио и изљубио." — У том звизну знак поласка вагона, Книћанин уђе у кода, а громовптом „живео" неби краја. Из Берлина се реши да иде право у Праг, јер вели: „Морам да идем да видим и ону браћу тамо." Но баш кад је пошао на жељезницу буде му саоиштено да царско-аустријска влада нежели да он тамо иде, и моли га да од те намере одустане. На овај глас о његовом доласку у Праг, Чеси еу се јако узрујали, спремајући се да га свечано и велнчанствено дочекају, но све ове скупоцене припреме беху наравно узалуд, јер се он морао да врати у Србнју вазад. Кад није могао да пде лнчно у Праг браћп Чеспма у пооде, а он дошав кући спреми своју ратпу сабљу и шшггоље, на им нрати за спомен, са једним спроводним ппсмом па ческом и српском језику ово су нисмо неки родољубн у много екземплара одштампали, на великом лепом Формату. Пиштољп сабља и оригннал ннсма налазе се у

ческом народном музеју у Прагу. Писмо ово гласн: Благодарнп сад оволико може! Сгаени Чеси Драга браКо сраска поносна грано ведиког сдавенства Кад светом и златном Вашем Прагу грозише бомбе, и Карловцима сиону Српском громовп топова пропаст навјестише заједно сте са нама са славенину евојственом храброшћу на бојно поље похитали да непријатеље цара и слободе, Славенства и мнле нам народности поразимо. Цар Душан, силнп и безсмртни Обилић заједно су са храбрим и страшним непрнјатељу Жпшком, браћом својом Чеснма, одозго са надоблачнн мјеста где мрачности непма, уз благосиљање славом нам увенчаног оружја, бројали победе јужннје, славена и ваше. (Н|)одужи1с се)