Српска независност

160 —

пословном реду скупштпнском, нема каквог од овлашћеља, да се само за оступившу маљииу могу наредити нзбори без скциштииског решењи, да су места отстуаивших аосланика оигашена зо уаражњеиа. Изборни закон пронисао је па'шне, како 1%е се доћи до тога да се попуне упражњена посланнчка места, кад се то догоди ма на који начин. Само на земљншту изборног закопа стојећи, иарећење новнх избора, моо/сс остати зиконо и уставно, наравно, ако се и иначе нрн томе пепуне условн нзборног закона. А како се оглашују за уиражњена посланичка места , п кад се могу наредити попуњавајућп избори, закон је проипсао тако тачно, да ко само хоће да се држп закона и његовнх нрописа, не може у овоме да погрешн. Вал.а само савесно и тачно прпменптп изборни закон на ову појаву у нашој народној скупштпни, па се неће отићи иа странпутицу, већ остати на путу законитости и уставностп. Наша је дужност да искажемо своје мишл.ење о правом смнслу пзборног закона црсма оваквој појавп, те да тпме нрнномогнемо здравом појимању и разрешпци ове у нашем нарламентарном животу колико нове. толико п важне појаве. Но то ћемо учинити у идуКем броју. „Вндело" пуца од једи и пакости, што је граћанство београдско годшпњнм нарастосом у спомен Цара Ослободноца дало н нехотице прплику, да се влада, и том смртном прилпком, бесмртно обрука. Наравно н томе смо ми кривн. крпва је народно-лпберална странка. У свом 46 броју од прошле среде јада се „Впдело", што је то, „на жалост дало прплику да се изведе на сцену збачени митрополит Михапло, који не поштује законе државне, и владика шабачкп. који неће да служи кад се слави нроглас крал.евпне (у јучерашњем свом уводном чланку „Видело" ту витешку денунцијацију допуњује впспреним проналаском, да исти архијереј „не признаје нашу крал.евину Србију!"), тпме су. разуме се, морала бити

затворена врата цркве и Двору и члановима владе и т. д." Одмах из почетка налази „Видело" главну замерку у томс, што спомен тај није чињен „од надлежне стране." На том основу подпгло је полузванично кленало у свом јучерашњем уводном чланку читаву кулу грдње, лажи н клевете на нар. либералну странку н увенчало је ту днвну зграду уверењем, како му се „кожа јежи и коса у впс диже" кад нам по^леда у лице. — Верујемо. Ми смо знали да напредњаци страхују од нас, ал да је тако самртни страх ушао у њих, то тек сад чујемо од „Видела." Пре свега о „надлежној етранц." Ма. јадни не били. што је та „над лежна страна" нронустила учпннтп своју дужност? Грађанство крал.евске престоннце чекало је пуних седам дана на ту „надлежну страну;" но кад су већ и мања места у Србији учинпла своју дужност. кад су већ н стране велике силе похнтале да се сете великог покојннка, кад је већ и стари цар Вилхелмо одстојао тужну службу у капелн руског носланства у Берлину. онда је већ крајње време било. да самн грађанн спасу престоницу српске крал>евпне од срамоте, коју јој „надлежна страна" својим кажњивпм заборавом спремаше. Ви се не стидите изговора, да је служба мптронолита Мнханла и владике Јероннма затворпла „врата цркве п Двору и члановнма владе 1 . Влада и њено клеиало терају свој занат. П овом прнликом заклања се влада за непрпкосновене лпчностп. као размажено, невал.ало дершпте за скуте премплостиве мајке. „Впдело" п овде сплом увлачп Двор у дпскуспју. Ми му нећемо наићи на лепак. На против. као „највернија опозицпја Његовог Величанства," ми се свечано ограђујемо против таког недоетојног поступка. Двор најбол.е зна што му доликује а што му не доликује. И кад бп понашање Двора у такпм приликама могло н смело да доће у дискусију, и за то би била само влада одговорна, која је дужна да суделује својим саветом.

Но влада се мора пајстрожнје осудити за свој ностунак и све огорI чење у нрестоници н у зем.ги дигло се нротив ње. Зар зато нисте дошли у цркву, што је служио митронолит Михаило ? Зар се не стидихе тако јавно, тако свечано нризнати пред целпм светом. да је ваша мржња на мигроподнта много већа, много неодоЂивија, него што вам је ноштовање н дужна захвалност нрема блаженој сени Цара Ослободиоца ? Зар без нкаквог зазора нрпзнајете. да вам је пакост ваша милија од снмцатије великог братског народа рус1 ког ? Зар без икаквог срама пзјавл>ујете да вам је ваша лична злоба нреча од интерееа земље, од осет.ђивог угледа младе Крал>евине Србије ? „Вестидницп !" (в. „Вндело" бр. 47 уводни чланак . Него кажпте нам, ви наказнп логичари, од кад се у Србији казнп крнвац Јваиут за једну кривицу ? Јер узмнмо, да је истина неистина. да је мнтрополит Михаило занста крив са„ неноштовања закона државних." да је скрпвио вама. који не ноштујете ни основе тих закона, којн не поштујете ни устава, узмимо да је тако : ал' за бога, та ви сте га за то већ једном казнилн н он је казну нздржао. Но ви сте га кизннлн уклоном од „админнстрације", а нисте му узели свештеног чнна, ннти му га смете узети. докле год не учнните Крал.евнну Србцју својнм пашалуком. Па кад му ни вп не смедосте узети го, кад мптрополпту и ваша злоба прпзнаје нраво да може служити службу божнју, онда је може служптп и у сиомен Цару Ослободпоцу. А што се тиче владике шабачког, да вп не знате и сами да су ваше клевете лажне, зар га ви не бп оног часа обрнјалп ? Из тога свега н слепац вндц да вам тај пзговор нико не може прнмити. него сте се сами ухватили у кл.ештама своје пакости. иа сад вамјекрива народно-либерална онознција. сад вам је крива ваша жртва. сад вам је крив митронолит — јагње вам. вуцима, воду мути ! ««♦!»<>

Устанак на српском југозападу (илстлвлк) 1 (Аустрцјска цензура — Вакела „ Тајмсу* Ситуаццја). Дубровник х-ог Фебруара 1882 Сва Херцеговина већ је бнла у пламену кад су оваки редови иисани, тако да ни наш честити извештач није могао до краја одиграти иријатну му улогу. Неколико реченида даље у истој деиеиш и — збиља — омаче му се! -да буна (о којој ни сномена не беше у првим етавовима) као да се ностенено шири у јужном крају, „Херцеговине." Па ако се ц та п буна~ не угуши, на хартији бар, док ово писмо не стигне у Инглиску то :тцело нсће бити кривицс до бечког дописника _Тајмса." — Међутим интере; сантно ће бити да чујемо шта тај го| сподин — уопште тако дубоко посвећен у аустријске дипломатске тајне — има 1 да каже о призивању Црногорског посредништва у Херцеговини ? Инглеска пуI блика имаће зар п права на наду да ће јој се објаснити како и два важна етратегијска ноложајау Херцеговини падоше у руке усташа ? Па неће битп згоре^а ни да јој се драговољно каже: како то да не стају тамо толикп аустријски транспорти с храном н муницијом? Нај' зад за науку нам само може бпти да знамо у којој је мери бечко војно миниетарство износило пред омпљеног му телала праве етатистичке податке о броју аустријских војника што одбегоше усгашима ! — Нема сумње да је оптимизам званично ннспирисанпх гласила аустријских који се до последњег часа гајио, допрпнео ногрешном схватању овдашње | еитуације и у страном свету. Тако ушло је у главу нашој (инглиској) па чак и Аустро-Угарској пггампи да немири у Херцеговинн служе као повод за млого крупнпје замисли : и да изашпљањем толике војске на ј}т значп, ни мање ни внше. но да Аустрија хоће да продире даље у срце балканског полуотока. Да тако сјајнп планови ностоје у Бечу имамо и сувише разлога да иретпостављамо али да је херцеговачки устанак на неодређено време одложио њихово жељено остварење н то стоји (дабогда — Пр.). Кад је ђенерал Јовановнћ нримајући команду у Херцеговини и Далмацији ставио као неопходан услов 40.000 (четрдесет хиљада) нове војске, он је само тражио оно што би сваки команданат еа некуством из прошлог Крнвошијског ратовања дужан био да тражи. За овај иак мах може се с поуздањсм тврдити: да је аустријској влади једино стало да угуши садањи устанак, као н да неда да нламен захватн суеедне државице (Србију и Дрну Гору). А хоће ли јој то за руком ноћи ? Судећи бар по сваком знаку на лицу места, овај напор колико је силан јесте ипак оеуђен на смрт.

Похвала Марку Аурелију. (Наставак; „Да бн своје име сачувао од проклетства, еазнај своје дужности, оне сејављају сваког часа само, смрт грађанина разрешавате одтвојих обвеза иремањи.ма, а рађање сваког грађанина налаже тн нове дужности. Треба да радиш дању, јер дан је одређен да човек ради: често мораш ноћу бити будан, јерзлочлнство бди док владалац ноћу снава. Треба заштићавати слабе а спречаватн силне. Марко Аурелије, не говори о одмору, јер тог за те нема докле на земљн има несрећних и з^очинаца. ч Најзад питао еам ее, да ли се могу поуздати и у своју вољу, да ли еве оно што ме окружава нема уплнва на моју душу да би је покварило и завело? Марко Аурелије: (и овде Аполоније управи за један тренутак поглед иа новог цара), буди на опрезу, нарочито када будеш на престолу. Хиљадама људи стараће се да ти нстргну твоју вољу а наметну своју; своје гадне етрасти метуће на место твпјих племенитих осећања. Шта ћеш

ти тада бити? Играчка свију. Ти ћеш слушати мислећи да заповедаш, нзгледаћеш као цар а имаћеш роиску душу. Да. твоја душа неће бити више твоја, већ оног одважиог н призрења достојног чевека који је хтедне узетн." „Ова размишљања доведоше ме готово до очајања. 0 боже! узвикнуо сам, јкако људн које еи створио на земљи потребују да неко њима управља, зашто си поставио људе да њима владају? Добро суштаство, молим те, нмај сажалења спрам владаоца: они су можда више за еажалење н од самих народа. јер, нема сумње. грозније је чиннти зло но трпети га. У том тренутку миелио сам одрећи се од опаене и ужасне влаети: н ја се бејах решио да се одречем престола " На ове речи. Римљани што их слушаху изгледаху уплашени, као да су изложенн онасносги изгубити свог цара ; беху заборавили да ту велики човек није више међу живима. Но набрзо нестаде тог заноса, рекао бн човек да су га тада по други нуг изгубили. Настаде кретање у народу, свн се приближили ћивоту, жене, деца, старци, сви беху узбуђеии и нлакаху: по том великом екупу чули су се тужни уздисаји. Сам Аполоније бсше ожалошћен; лиетови му испадоше из руку и он обгрли мр-

мртвачки ћивот. Поглед на овог ожалошћеног старца још је разжалио народ. Мало по мало утиша се. Аполонпје усстаде као иза сна. и са сузним очима диже листове и поче читати узбуђеним гласом: ..Но ја се ниеам дуго задржао кад помисли да се одречем престола. Вндео сам да су ме богови одредили да послужим отаџбини. и да сам дужан томепокоритн се. Па добро. говорах сам себи, војннка којн напусти одрећено место казне смрћу. а ти. ти хоћеш да напустиш своје место? Да те не страиш то што на нресолу мораш имати врлине? Тада ми се учини као да сам чуо тајанствен глас који ми каза: ма шта да радпш, бнћеш увек човек, алн треба да знаш до ког степема усавршења може се човек уздићи. Сетик се на одстојање између Антонпна и Неропа: То ме охрабрп и реших се иослужити са свпм средствима да узвиеим своју душу, да уеаврши свој ум и утврдим своју вољу. Ова средетва нашао еам у самој идеји мојих дужности. Марко Аурелије, тиме што те је бог ставио на чело рада људског, поверпо ти је један део владе над светом. Узвиси се до њега: размишљавај о том велнком суштаству: нз његовн прсију црни љубав к реду и оиштем добру; нека те хармонијау свету

научи како треба да буде хармонија у твоме царетву. Тада ће исчезнути за те предрасуде и страсти које господаре толикнм људима н владаоцима Ти ћеш гледатн само на твоје дужностп и бога, и на узвшнени разум који треба да је твој углед н твој закон. _ Ја ћу угушити моје страсти, а од свију најужаснију, јер је најелађа, а то је у уживање. Живот је борба, па треба се непрестано боритп. Избегаваћу раскош, јер раскош квари душу у сваком погледу: ја ћу га избегаатп, јер код владаоца раскош троши богатства да би ее задовољиле ћуди. Жпвећу са малим средствима као да сам сиромах, јер ма да сам владаоц потребујем оно што и други човек. Спавању поклонићу толпко времена колико му неуз могнсм одузети. Само рад биће одмор од радова. Када поука и рад испуне све моје време, уживање неће наћи иразна места да би се увукло. Ту Комод узбуђенпм глисом прекиде Аполонија. Зар су сва задовољства владаоца закраћена? Твој отац то исто нитање сам је себи поставпо, одговори философ , па чуј шта је на то одговорио: -Не. Марко Аурелије, ти нећеш бити лншен свих задовољства; боговн задржалн су за тебе најдражија и најчистија: —