Српска независност

— 164 —

пали »ротнв њега, па ои оно н дал>е нродужило свој рад, онда би бар знало да све ради : је.цшо на гаоју олговорност. иа би се добро иорало размислити. сме ли и дал.е ићи нутем, коме је н народ про тнван, док нначе може п само себе варати, држећл да је народ са њим па у ■ тој заблуди дал.е , корак по корак, ср.гати у нровалију цуну колнко одговорностн за мпиистарство, толико н опасннх последица са Србцју. Господо .,Виделовцц-.заово кратко време ваше владавине ви сте учнннлп тако многе погрешке н новреде закона. да на вашпм слабачкнм лећнма носнте бреме тешке одговорности. Чувајте се, да нарећељем само донуњујућих нзбора не створпте себи највећу одговорност, какву може заслужпти мпннстарство. а то је одговорност за: намерно гажење устава. Не заборавл.ајте : да је устав светнња народпа : да народ ннкад не остаје дужав онпма. којн му газе његове светиње: да праведан народнп суд неће никад мимоићи оне, којп мисде да им је дозвол.ено својпм грешним ногама газптп народна права н тековине ! ! Завршујућп са овим ову нашу расправу. ми смо уверени да смо, изнашајући своје мпшл.ење о овако важном нредмету, иснуннли своју дужност: па ако поврх свега тога наш глас остане „глас ванијућег у пустињи," неће се моћи нама ништа пребацити, већ онпма. којп се не буду држали закопа п устава. 0 министарској одговорности ПО ФРАНЦУСКОМ. Да народ има одиста добру владу, неопходно је нужно да постоји мннистарска одговорност. Данас више нико не може тврдити, да није нужно да ко год одговара за радњу владе и за опште руковођеље са народннм пословнма. Сумња може постојати само о лицу н властпма. које бн парочито требале да одговарају. Да лп треба да одговара владалац или само треба минпстри да 0Д10варају? Када би одговорност владаоца могла у ствари иостојати. опет неби тешко бнло доказати. како би

нста оила неправедна, Јер матери!јално немогуће је једном човеку, па ма он ужпвао најапсолутнија ирава, да руководи упутрашње и сиољне нослове земље са довољно образнвости п иажње. па да би се са правом од њега могло тражити да одговара за своје погрешке. Спољна политпка народна може се, стрего узевши, поверигн једним рукама и руководити са довол»но аукторитета, иа да одговорност за то руковођење падне праведно на једну главу. Али да исто лице у исто време вршп довољан н иросвеКен падзор и над целом унутрашњом управом земаљском, па да умесно и нраведно одговара за све погрешке које су почињене но разннм гранама п по целој земљи, то је немо гуће н иојмити; једина одговорност коју заслужује онај. којн је тражио ту улогу са њеним нрнвилегнјама н опаспостнма, тојештојеса знањем предузео један носао, који нревазплази људску снагу. Искључпа одговорност владаочева бнла бн нре свега неправедна, ако бн се нримепнла. а како се исга очевидно не да у практнцп нрименитн. то се мора сматратп за фикцпју одрс1)вну да нокрије аисолутну власт сенком иравичности, украсивши је са једном привидном гаранцнјом. Када је реч о владаоцу онда се самп нзрази наслвЈност и 1 пдговорност искључују, јер једна од ове две стварн може иостојати само о трошку друге. Шта бн бнло са наследношћу а шта са сталношћу која се у томе тражн, када би се у сваком тренутку могла ирпменпти одговорност над владаоцем ? А како би се одговорност могла нрименитп а да не новредп и само нраво наследства? Одговорност владаочева просто је уображење, и ннкоме пије нало на иамет да предвиди и х-дредн њену примену. Закон за оптужбу владаоца на пресголу, за оитужпоца, судије, како да се нзречепа осуда изврши, а да се земл>а не узбупи. то су такове шнмере. да никакав законодавац нрп себе не бн се нн са помишљу прн гоме задржао. а без тачних одредаба ова одговорпост не бн бпла иингга друго до празна реч. — Да ли ову одговорност треба разуметн једнно у том смпслу, да иосле нобедне револуције. владалац може бпти сућен, п тада не може се позватп на владаочеву неодговорност, као што је радио несретниЛуј XVI.? Но ово не бн ништа значило, јер тада је главно шта да се предузме за прнирему суђења, то ће рећи

сама револуција, а над ирестола била би нрава иримена владаочеве одговорности; изречно прпзнати народу, да је главна гаранција нрогиву злоунотребе власти, право нобуинти се нротиву суверена и право затим судити га, значи ићн чудном закључку, који је у исто време ирогиван разуму и јавном ннтересу народа, да није вредно да то буде озбиљан предмет разговора. Зато ништа није простије од одговорности миннстарске. Цео јс свет видео у белгијском краљу Леонолду 1, а и данас вндн у краљшш Викторији, нраву слику уставног влада оца, који је абсолутно одвојен од борбе партија, једино нозват да забележи н узаконн њихове нобеде иозивајући на власт ирваке нобедоносне већине, пли шил.ући већипу иред народ, ако има основа мнслити да је она престала да представља јавно мишлење. При оваквој системи владавиие министарство је сагласно и у псто време одговорно. и ужива иоверење већине скуцштннске. Оно управља народним нословима. а за цео свој рад стоји нод контролохм народног нредставништва. Такво министарство даће народу дово.ђно јаку владу и све гаранцнје које су нреко иотребне за утврђење оиште слободе. С једне стране. такав кабинет којн се ослања на парламентарпу већнпу, може све раднти што пшту ннтереси земл,е н народа. а с друге стране. ностојано је уздржава у нужним грашшама слободно унражњавање парламентарне слободе и суревњива контрола оне партије коју је заменило на власти, и која опет тежи да њега у властп замене. Нешто се мора оставити људској мудрости, а на јавном је мпшљењу прн уставној владавнни да убрза нли задржи над минпстарства. Ако су овн надовп врло чести, онда насгупа несталност у уиравн и народни пословн руководе се рћаво : а ако су иадови врло редки, и ако једна партија, нредставл,ам истпсна људима. остаје дуже времена на власти. онда из тога произплазе две неприлнке за правилан рад устав ног механнзма: нрва неприлика. што малаксавају и озлојеђавају се људи којих партија није у власти тако. да губе нз внда јавно добро и често су принуђени да покад-кад прпбегну крајњим мерама: а друга је неприлика што се мипистарствима одузима једна од најбољи страна. која се у томе састојн. што се са надом кабинета у згодно време, прочисти политпчки ваздух и ублаже

неизбежнн нанади које и најмудрија и најумеренија влада често изазове међу људима. Лична владави на нема никакав начин да избегш: од ненрестано растећи н гомилајући се нанадаја на само једну главу, н мора пре а после под тим пронасти; док владавнпа среством миннстара. а усљед пада кабииета, даје готово иеријодско задовољење тнм пеизбежним задовољствима. а у нсто времс ублажује раздражености и будн наде. Права нотврда министарске одговорности и главна основа парламентарне владавине, нре је у наду кабинета него у оптужењу Но некад је нужно н сиасоносно да се министри оптуже. Добро би било када би се мипистри навиклп сматратп мннистарско место као место рада: да са тпх столица силазе без туге и бола. а да се тешко одлучују на исте нонети се ; да министарске промене сматрају за обнчне нојаве у каријери једног нолитнчког човека а ннкако као лпчну победу или иро иаст.

Устанак на српсзом југозападу (Аустријска цснзура — Вакела . Тајмсц 1 - Снтуад1џа'| Дубровник 22-ог 4 -ебруара. У самом носледњем јуришу на висове Леденица ова носредна ва!*ра имала је особитог дејства. Положај крнвоигајана није се могао ни видети из иалива ! у коме је ауетријска ескадра оперисала али су ипак на горњи начин. њени бродови еуделовали у нападу. Срећајејога у толико помогла аустријске топџије да нрва бомба наде баш у сред усташке позиције. Командујући чФицир труие о: дређене за јуриш на то одма даде знак бродовима да наетаве пуцатн у нстом , правцу и ова топовска ватра са бродова — које кривошијани нису могли ни видети — решгига је битку. Осим тога нзгледа да нове нушке позаднице и брзина паљбе претежу у корист редовне вој, ске а противу горштачкнх ратника. Јер не само да Херцеговцл на иример данас млого лоше гађају са нушкама Снајлеркама и Мартинкама но негда са класичним им „џеФердарима" него све са штетом долазе до искуства да нм муннција брзо нестаје, као и да је њима паравно, далеко теже попуњавати празнину но редовној војсцн. Нити има сумње да јо оскудица у оружју и муницицији досада главна тегоба са којом се ; устанак у Херцеговинн бори. Јер да тога нма силе би ее устанка лако учегво-

Лохвала Марну Аурелију.

(Насгавак) Но није доста што је сам све дао, он је имао одважности недатн другима оно пгго није имао нрава давати. Научио јс. бранити се од издашисостиј, која јс по кадкад болест великнх душа. и која више примамљује јер налпчи на врлину. а за срећу једног човека често у несрећн по две хиљаде људи. Нрви царевн иодмићивали су војску как<» би у њој дооилн потнору противу }'има. Марко Аурглије стидео би се иоткупљивати војску царства противу царства. Он је војсци у имс државе давао све оно што јој је држава била дужна дати . али јој ништа није давао у имс владаоца, јер није хтео да се његовим поклонима обогаћена војска навнкне разликовати и делити грађанина од војника. Аполоније хтеде нродужити говор, када га један капетан, који стајаше близу њега. прекиде у говору речима: ФилосоФе. допусти војнику да исприча један случај о нашем великом цару, којн ти можда није познат. Били смо у

Германији и он беше задобио победу. Ми захтевасмо да нам раздели новаца а он нам овај одговор даде. -Моји пријатељи, ми смо победили, па ако треба да вам дадем пљачку грађана. онда пгга ће држави користитп ваша победа V Све што ' би вам дао мимо оног на шта имате права . било би узето од крви вагаих ближњих. вагаих оцева. и То нам речс на самом бојнгату . држећи у рукама проваљен шљем. Ми поцрвенисмо и више нисмо ништа тражили. Знао сам за тај одговор Марка Аурелија одловори старац војнику, но волнм шт » си то ти саопштио народу рнмском. Затим Аполопије настави своју беседу: говорио је о правосудству и начпну на који је вршено под Марком Аурелијом у Риму. Шта. вреди. ако владалац није угњетач ни тиран. и ако грађани један другог утњетавају? Насиље сваког при »атног човека гато је тако грозно као 1пто је и деспотизам владаоца. Свуда лични иитерес задире у интерес свију; имовни се интереси гатете, страсти се сударају, — п само правосудство у стању је да се одунре и спречн ту анархију. Под њим правосудство нитн је било нотк)Т1љиво. нити покварено, ннти споро, нити пренагљено: није било нужно куповати правду поклопима. нити је мољакањем изваравати.

0 вн, који нисте пи патрнција, писенатори, ни богатагаи, већ грађани н људи, I ја сам уверен да се вагаа осећања при1 дружују похвалама са којима одајем пошту успоменн вашег цара! Његова бла• гопаклона доброта гледала је у свима ј редовнма друштва велико другатво браће, ! сродника и пријатеља. За његово време. најнепо-.шатије име није давало повода да се ко искључи од звања и достојанства царства. Руке које су плугом уирављале под њиме водиле су прсторијанску гарду; а при избору мужа својој кћери он је бацио очи на Номпеја, који на место предака, бегае човек заслужан: свеза са врлинама, говорагае он, не може обегачастити госпо' дара света. Ту Аполопије застаде и гледагае свуда у наоколо по народ}*. Очи му се зауставнгае на Пертинаксу. То беше чувен ратник због победа, а његове заслуге даће му једног дана одличан положај у царству. Он је догаао у Рим са једним оделењем војскс која је нратила тело Марка Аурелија. Стајали на страни са копљем у рукама, а бегае се наслонио на један стуб и изгледагае жалостиван. Аполоније обрати се на њ са речима: Позивам тебе за сведока. о Пертинаксе, , ти си одважан па ћега признати да је твој отац био роб, и умро као ослобо-

ђеник: због тога имага јога веће право на наше поштовање. Дозволићега ми опоменути те на немилост у коју беше пао, но која служи и тсбн и твом цару на част. Тебе обтужише, њега обманугае. и тн изгледагае да сп крив. Наскоро нзађе твоја нсвиност: Марко Аурелије као узвигасн човек признаде увреду коју тн је нанео, поставите за сенатора и консула. Завндљиви људи усудигае се рећи да је слава консула пониженатвојим рођењем: ЛПта кажете! узвикнуоје Марко Аурелнје. зар је место Сципиона ноннжено ратннком који на њих наличи! ц Онај који је тако нодизао одличне плебејце није могао заборав.гги на властеле царства, али тражио је да евоје захтеве поткрепе радњом. Охоле презпрао је а поштовао је оне који су имали какове врлине: није трнео да у варошн исквареној раскогаом, људи којих је дужоост бити великодуганп, прибегавају ерамним средствима обогаћавања. Доброта беше основна црта карактера овог великог човека; она се огледа у свима његовим бессдама н радњама; а нарочито се видела из свију црта његова лица. Шта рекох? она је бпла предмет његовог веровања. Погледајте капн| тол где јој је његова рука подигла ^рам. 0 I богови васељене, готово у целом свету