Српска независност

184 —

/ | "

да их крену — на бол>е. Нек бирачи сами кажу шта мпсле и желе... И ми се само чудимо овим „народиим" миннстрима што се плаше тошко тог народа и илбора, кад се онп.^ар, као нико хвале „памећу", -дрфавном мудронЊу® „чвстом уставношћу" п „пароднрм Јђубављу" неком „новом иолнтиком" „нречишћавањем Ј „штедљом", „економиом", „добрим Финансијама", „повраћеним кредитима" и онако особито — „ч и с т и м р а ч у н и м а" Народна либерална партија, њени пријател.и, пријатељи иостојанства и нанретка државног — бодрим ће оком пронраћати све, што се буде од сад вршнло нред наступајући важнн државни акт, пред избор носланика за нову скупштину, којој пада у део тешка алн и патриоти чна задаћа да Једном дигне покривач са свега онога, што се при све коликом „Виделу" још ннкако ва чисто и поштено не може да угледа Тај дан вал>а да затече на ногама све бираче , спремне и обавештене. „Напредшаци" шапућу и путују а и невоља им је ! Ваља И с друге стране бити слреман. То је поздрав, који шаљемо — у очп васкрса. И ако га шаљемо можда рано, он нпје у невреме.

Садашњи положај Аустрије на истоку. Под тим насловом донео је „Голос а овај чланак: „Аустријски државници почињу увиђавати погрешност своје непријатељске политике, коју су водили против Словена и у земљи и на балканском полуострову. Није им пошло за руком да притисну словен<-ке народе у Аустро-Угарској, којн сачињавају велику већину у тој монаруији, с тога им се прохтело да запрече балканским Словснима пут народном развитку. У тежњи да зауставе државно повећање Србије и Црне Горе. решише се да узму у своје руке Босну и Херцеговину и да отворе пут на Егејско море, надајући се отуд не само великој користи за раширење своје трговине, но уједно и да ће тиме осигурати монархи1И господарећи положај на целом балканском полуострову, разуме се, на штету руског политичког уплива. Прилике су посведочиле, да је овај задатак био много тежп. но што су мпслили у Бечу па и у Берлину, где јеу-

право тај план за оваку улогу Аустрије био скројен и где је у неколико добио евроиску санкцију. Окупација Босне и Хсрцеговине стала је Аустрију великог труда и огромног трошка. Но међутим једва су прошле три године, и већ се показала потреба да се изнова нокоре те покрајине које је Аустрија примила као привремени европски дар, да у њима уведе мир и поредак, за који се Турска кроз пуних 500 година показала нсмоћпа. То поновл»ено покорење није ј«>ш ни близу илвршено: напротив неизвесно је до каквнх заплета оно може још довести. Једно је само јасно, да Аустрија у својој тобожњој улози господарице над судбином балканских народа није ни до каквих усиеха дошла. шта више да је данас више но икада иостало сумњиво да ће у тој својој тежњи у опште успети. Нао у свима онштгм људскпм пословима , тако је и у политици само оно трајно што истиче из битних услова живота. а не гради се вештачки. Окупацијом словенске Босне и Херцеговнне Аустрија је мислила. да ће у њима. претњама и насиљсм, утврдити своје госнодство. Но на то су те иокрајине одговориле — устанком. Аустрија је мислила, да ће помоћу дипломатског и економног притиска са свим потчинити Србију у полптичком и економном ногледу и већ је гласно славила иобеду над непријатсљским живљем у кнежевини, кад је усред тог заноса морала признати проглашење крал.евине у Србији и тиме } српском племену ојачати идеју уједињења народног; у исто времс била је сведок најновпјим догађајпма у Србији и морала је на евоје очигледати како сс њен уплив уздрмао уелед одсудног ^ мушког држања опозпције у новој краљевинп Србији. која је иа високо уздигнутој застави својој наиисала ненријатељство против надмоћности Аустријске на балканском полуострову. Аустрија је мислилада истисне уилив Црне Горе из Херцеговине, ако се противи проглашењу те кнежевине на север : сад је иринуђена нризнати. да Херцеговачки устанак налази главну потпору у Црној Гори и у симиатијама цриогорског народа према херцеговачкој браћи и гледати како Кривошпјанп којп су скоро два века живили под аустријскпм господством, остављају рођено огњиште и листом се селе у Црну Гору. да *и тамо пренесу и распире мржњу протиз г 111ваба~. тих вековних непријатеља Словенских. Само тако може сс објаснити онај немир, она узрујаност, којује у Аустрији произвела демонстрација од 5 ов. мес. у народној скугантини. због које се народна скупштина у Београду морала разићи. Тога дана, као што је познато, иступили су Г >7 посланика. Овај догађај показује. да се опозиција — странка за независ-

ност Србије од аустријског притиска рспшла на овај корак због велике штете, коју је садање министарство нанело зрмљи својим Финансијским одношајима са Бонтуом: а понајвише је Аустрију заплашило да се не иоврате на владу српски патриоти који су због Аустрије морали одступити. У Бечу су добро схватили. да је опозиција тим чином нанела удар Аустријском унливу у Србији и да је он иротив ње управљен. Слабаје нада да ћс сс изнуђеним признањем срнског кнеза за крал.а ствар поправнти. но свакако је известно да је том одсудношћу опозпција знатно ојачала странку, која је иротивна аустријској надмоћности. Аустријеки државници нису се до данас одрекли старе традиције монархије, која је увек полагала велику наду у вештину своје дипломације, а међутим никад ннје водила рачуна о расположењу оних народа над којима је владала и с којима је посла имала. Искуство их је требало бољем научити, јер министарства падају и мењају се , а народи остају. Ићи против народних тежња и сматрати да је ствар добивена ако се задобије министарство, које се није умело исплести и ослободити из мреже ауетријских сплетака. то значи неочекивано брзо се разочарати. У осталом нису у овом часу толико забринути у Бечу радн врења у Србији. гдс се садање министарство из петних жила униње, да докаже Аустрији како оно нспомаже босанско-херцеговачки устанак. колико су забринути због Црне Горе која већ самим својим положајем подпирује устанак у суседству своме и служи као најглавннји узрок, што се он не може брзо да угуши. Ето. куд год Аустрија баци поглед на балканско полуострово,свуде наилази на нр.фодне тешкоће, које и ако се данас савладају, сутра ће пз нова настати и повећати се. Аустрија је предузела неблагодарну улогу, да се бори против Словенства на истоку, које се пробудило новим независним животом. То је «х>акт историјеке нужде. Ко нротив тога ради, тај не може очекивати никаквог успеха.

ИЗ ЛИСТОЕА а.. сгдс м -Застава~ пише: _Нашем свету, особито оном, што стоји у трговачкој свези са Београдом и у опште са Србијом. познато је, да Новосадска, Земунска и Панчевачка муниципија имају повластицу, да на четрнаест дана најдуже издају нутничка спроводна иисма за Србију, путничке цертиФикате : то је учињено погледом на жив промет, што га те вароши воде са Србијом и у опште с Београдом на по се, и та се установа свакако

мора одобрити, јер је тим промет и саобраћај знатно олакшан. Но ово дана догодило се у нашој вароши више случајева. да дотични потражиоци нисудобили цертиФиката, градоначелство одговорило им је, да има налог из Буданеште, да не издаје цертификате. Ми заиста пе можемо разумети те забране, нити дајој нађемо разлога: та са Србијом аостоје у овај мах тако добри „суселно-аријатељски" 04ношаји, как<*и ао речима будааештаиских гласила никала 40 сада нису били. Подитичких разлога забрани не може дакле бити. а иолитичко-екопомски и прометии баш говоре против ње. Кад уз-'емо на ум , да новосадски баштовапи , већином Срби, баш с пролећа воде жив промет са Србијом, онда се може помислпти колика штета настаје по ову варош. 6. руС2СЗТ2 (свршетак; -РуСк" пише :... „Но једини су Пољаци којима се католицизам увукао дубоко у тело и крв. (језуитски квмсац уродио је) п то је узрок што Пољаке дели од осталих Словена и чини их љутим непријатељима православне њихове браће. У Чеха предања хуситства још и до данас нису угинула. Код Хрвата (Срба католичке вере) Словака и Словенаца жнве такође у простом народу иредања о „старој а — православној — вери, и у њих свију интереси народносни узимају мах над вероисповешћу — католичком — која је туђа њиховој природи и духу и која нм је наметнута преваром и васиљем. Остају у правоелављу непоколебљиви Србп V Банату н у тако названој граници, која је сада присаједињена Хрватској, и још јадни Руси у Галицији који су још за време пољске владавине снлом натеранн не у католицизам отворени, но у унију да. и Русч у Угарској који су за време Маријс Терезвје приморани силом да приме унију, али која није у њих иустила дубљег корена. У земљама ван аустријских граница које Аустрија тежи да увуче у своју г СФеру интереса," те да после освоји цео Балкански полуостров, жнве православнн Срби н Бугари. Православна племена. између свију словенски племена најбоље су сачували своју народност, свој дух и карактер, докле су она племера која су у католичанству изгубила готово сву своју словенску природу. Само код православних словена најјаче је изражена мисао и тежња за слободом н незавиеношћу народном. Они су кроз све беде и невоље помоћу православља с. чували своју свест која их је и зближила са једноверном н једнокрвном Русијом. Из те свезе, из те искрене братске љубавн поникло је биће и суштина такозваног .псточног питања 1 или правилније рећи г православног словенског питања."

л а з ф а к

МОДЕСТД 1ШЊОНОВА приповетва. К. Б алззка Превод с ♦рандуекога. Једној туђини,и. Кћери порабоћене земље, анђелу ио милости, демону но Фантазнјн. детету по вери. старцу но искуству. човеку по мозгу, жени по срц\', ђиганту по искуству. матерн но бољп и песннку по својнм сновима — теби посвећујем ово дело, где су твоја милост и твоја Фантазија, твоја вера. твоје искуство, твоја боља, твоја нада и твоји снови као опо иовучица, која држи усновицу не тако сјајну, као пгго ти је песништво у души твојој, које кад ти озари лнце, изгледа ономе који ти се диви, као оно учењаку азбукајезика. кога нема више. Балзак.

Почетком месеца октобра 1829. год. господин бележпик Симон Бабила ,1атурнел иђаше исплд руке са својим сином у Енгувил, а за њим његова жена, поред које корачаше као паж први иисар мален гуроња ио имену Жан Вича.

Кад ова четири лица, од којих су барем два овим путем ишла свако вече, до са, витка од друма дођоше. који се сам к себи окреташе. као оне улице, што их талнјани зов} - атулама. осврнуће се бележник на све стране. да лн га нећс когод чути са какве лопџе, испред њих или иза њих. па од силне опрезности утулисвој , глас и рече своме снпу: — Ексипере. глсдај како ћеш мудро извршиги малену маиевру. што ћу ти јс казати. а да ие распитујеш њеио значење: а домислиш ли јој се, онда ти заиоведам, да је бациш у онај Стег, који треба да има у себе за туђе тајне сваки бележшш или сваки оиај. који хоће да буде чиновник. Пошто будеш учтиво поздравио и иоклонио се госпођи и госпођици Мињон, господину и госнођи Димеји, господину Габенхајму ако буде у Шалсту. пошто се будс свс утпшало, узеће тс I господип Димеји у један кут: ти ћеш љу, бопитљиво — то ти допуштам — гледати у госпођицу Модесту, докле ти год он буде говорио. Мој честити пријатељ молиће те. да одеш и да се мало прођеш, па да се од прилике после једпога сата, тамо око девет сати, вратиш сав ужурбан: гледај онда како ћеш иодражавати човеку задувану, онда ћеш му пришапнути али тако да те чује госиођица Модеста: Ево онога ллали&х.'"

Ексипер је требао сутра да одлази у Париз да почне учити правне науке. 0вај скори одлазак причинио је, те је Латурнел предложио свом пријатељу Дцмеју свога сина као сазаверенику у важној заверн. која се даје познати по овој I заиовести. — А да се не сумња у госпођицу Модесту, да се уплела у какве заљубљене иослове? Запита бојажљивим гласом евоју ; ГОСПОђу. — Муч, Бича! одговори госпођа Латурнеловица п оиет узе свога мужа нснод руке. Госпођа Латурнеловица, кћи иисара ирвостеиенога суда. мисли да јој њено ј рођење даје довољно права. да се може назватн да је од «парламентарна и рода. Нећ ова претензија показује, зашто ова госпа, иначе подоста броћаста у лицу, гледа како ћс величанствено да изгледа I као онај суд. у коме је господин њеп огац шарабатао иресуде. Он шмрче бурмута, држи се право као колац, гради се отмена госпођа и евасвии изгледа као оно муиија, којој је галванизам за часак повратио живот. Она гледа како ће јој крештави глас аристократски изгледати; али то јој исто тако не полази за руком, као игго не може да еакрије свог недостатка у изображењу. Њена друштвена корист иоказује се као неоспорна, кад

јој погледамо њене капе накићене цвећем. њене власи накудрављене на слепим очима и њен избор у хаљннама. Куд би трговцп са тим стварима, да нм није Латурнеловице ? Можда би скоро и неопажене ' прошле све смешне стране ове честите ! госпође, која је иначе била добричииа н богобојазна; али природа. која се каткад . титра тиме, што у свет пупгга таква I смешна створења, дала јој је етас тамбурмажорски, како би тпм боље у очи падала домшнљатост овога ееоскога духа. Нпкад опа ннје излазнла из Хавра, она верује у непогрешност хаврску, она све купује у Хавру, она даје тамо својехаљине правиги; она вели да је Норманка од главе до иете, свога оца поштује, а мужа обожава. Мали Латурнел усудио се да се ожени овом девицом, која је доспела до добрачног узраста од тридесет и три лета, па је још од ње и сина добио. Како би он ма где нначе добио оних шесет хиљада мнраза, што је дао писар, то су његову необичну неустрашност приписнвалн жељи да избегме минотаврову напаст од које тешко да би га његова средства била сачувала. да је био толико неопрезан, па да је сам однео ватру под свој кров, оженивши се младом и лепом жспом. Бележник је сассвим лепо увидео велика евојства госпођнце Агнезвд(она се звала Агнеза), па