Српска независност

216 —

зваенчнпм новинама, јер не можемо ни замнелитн да ће тако глатко добити АнђелнК синодско нрнзнање у толико ман.е, што знамо да су нриликом његове инсталације, све тамошње владике демонстративно изо сталс, само да се не поклонс наметутом старешнни цркве. Мн разумемо да би некима у Србији било ио ћефу, да се питање незаконог ностављања Анћелнћевог сврши на тако лак начин, јер то би нрема немилим нојавама у нашој цркви. где је учињеи иочетак незаконог уплетања државне власти, н где је, као што се некн впделовци хвалнше, разбијен лед н углађен нут за Анћелнћа, са аустријске стране значило одужити се нашим власннццма и у неку руку првпомоћи да се п у нас узакони незаконитост. И баш с тога. што прекосавске правосдавне владике стоје сад пред алтернативом, да нризнањем тамо створеног беснравног стања у неколнко и овамошњу државну власт осмеле, ии бисмо имали основаног повода да се ослонимо на православно осећање срнских архијереја. — Из Лондопа јавл>ају, да се изасланик Француски у Дунавској Комисији, Барер, којп је израдпо познати против нројект за решење дунавског пнтања, у Ловдону споразумео са енглеском владом и да је ова чдобрула његове пропозпције. Од неколико дана цроносе ауетро-угарски листови вест да је положај генерала Игњатијева уздрман. Ми у опште тнм изворима не можемо вере поклоннти, јер знамо да све гато јавл.ају, јако заудара на њихову жел.у, и с тога је нисмо хтели ни да репродукујемо. Међутим сад се неносредно из Иетербурга побија та вест а енглескн листови још н дал,е иду и тврде, да је генерал Пгњатијев и после наименовања Гирсовог остао главна личност у савету царевом и да се ни у длаку неће измевити цравац словенске по.штике коју Игњатпјев представља. — На бечкој бурси нронео се глас да је кнез Бисмарк дао оставку. — Хрватски сабор изабрао је крал>евивску депутацију за решење

I речкога нитања која ће иреговарати са крал.евинском депутацијом угарског сабора. На велико негодовање маџарских управних кругова везао је хрватски сабор руке својој депутацнји, наложивпш јој, да нрема угарској депутаппји пајј енергнчније заузме положај и да Ријекуочува Хрватској. Ирема томе тешко да ће се ове депутације сно разуметн, те ће речко нитање још за дуго остати л горуће а питање нзмеђу Угарске и Хрватске. - -*♦■«» ИЗ ЛИСТОВА а.. русхиз: -Свјет~ иише: ... П У Србији сусеразвиле такове околности иод утицајем Аустрије, да заиста сваког искреног словенског иатриота доводе у бригу, е је Србнја изгубила свој нолитички значај, и иреетала бити оиа чињеница која треба да буде при решењу великог словенског пнтања на Истоку Евроие. I Ноеле пада Ристнћевог, који је у свима тешкнм нриликама знао и умео Србију руководити њсним иеторијским путем. иао је и митронолит Мнхаило. Нико паметан сада не сумња, да је Ристића и митрополита Михаила оборио унлив аустријски. Треба само познавати смерове и плановс Аустрије у погледу источних народа, па ће се одмах објаснити, да је Аустрији било у интересу да руковођење српске државне политике избије из руку Рпстићих. који је отважно и мудро, као нрави патриота своје отаџбине и свога народа, руководио ствари српске државе ; онако. како то захтевају интереси срп| ског народа. Сфера ннтереса источних народа јасно I је обележена у девнзи: потпуна слобода и самосталност свију источних народа. Русија је својнм жртвама и својом крвл»у допринела, да се та сФера из речи ириведе у дело. Она је својом припомоћи да се оснују самосталнс државе нсточних народа, положила јаку основу да се пзведе оно што нсточнн народи же.тг. Ристић је за сво време свога патриотичког државничког рада. кретао се у тој чистој народној СФери и тежио за остварењем народних идејала. С правом се Ристпћ назива Кавуром источних народа. Његов патриотски Град даје му нотпуно ираво на тај назив. И њега сви источни народи и сматрају као таковог. Што се тнче митроиолнта Михаила. ј он је достојан владика. и потпупо дорастао да руководи црквеним стварима у садашњим судбоносним прилнкама на истоку. Православље је V животу источ-

них народа једа.ч одлучан чинилац. оно служж као извор крепости и снаге свима иеточлим народима. Српски митрополит Мнхаило схватио је потпуно значај цркве и вере православне, и иод његовом управом православна српска црква је чинила народу и држави српској великих уедуга, она је нотпуно потпомагала српски народ на његовом нсторијском путу. Ето за то се нису моглн допасти ти велики српски људи Аустрији. Она је ваздан војевала и сада војује против нриродне сФере народних интереса Срба и осталнх источних народа. Она хоће да ту с.Фсру уништи, и да њих у вуче у СФеру својих интереса. Ушав Аустрија у Босну, почела је одмах да увлачи у своју мрежу и остале народе истока. како би их после лакше освојила. Наравно да је и ту сметао Ристић и митронолит Михаило, јер првијебранио енергично интересе своје земл»е. а други је чувао веру нравославну, и снажно са евојим свештенством стајао на бранику народности српске. Србија под управом Ристиаа у нолитичком ногледу, а под уиравом митронолита Михаила у црквено-религиозном погледу. бацала је својим угледом сјај и на околне српске земље па и на Босну и Херцеговину. и српскн народ у тим провинцијама гледао је па Србију као на своју природну крнстализациону тачку. Све ово нијегодило плановима Аустрије, и она је све употребила да падне Ристић и митрополит Михаило у Србији. Шта се све збило од тога доба, од како су на влади Пироћанац — Гарашанин и комп. јасно је руском народу. Аустрија је потпуно уснела да увуче Србију у СФеру својих интереса.- Садашњи срнски миниетри напустили су потпуно СФеру народних интереса. У Србији се угушује сваки и најмањи знак, који показује да народ хоће да чува своје траднције и интересе. Дотле је дошло да се забрањује и купљење прилога на нејач босанскнх херцеговачких и бокешких устаника. А што се тиче Руеије ту се не пропушта ни једна прилика да јој се нанесе увреда. Узмнмо само последњи случај где је народ. где су грађани српске престолнице давали паростос цару ослооодиоцу, да је влада садашња потпуно то багателисала. те ниједан члан њен није дошао на тај парастос. Влада Пнроћанца - Гарашанина , канда сматра као своју највећу дужност да угодн Аустрији, јер је њеним упливом и дошли на владу и нада се и даље да 1 остане. То су укратко околности које су се развиле у последње време у Србији. И те околности ако и даље устрају, могу се изродити по Србију и но цео православни Исток велике опасности. Алп једино нас теши, што је Србија уставна

монархија те народ се увек може курталисати себи неиовољне владе. Нови избори иредстоје, и нема сумње да ће народ зиати себн наћи лека, да се његово стање поправи и да паступе прилике које одговарају народиим интересима и његовом историчком задатку. Народ је српски потпуно не задовољан са садашњом владом, и он једва чека нове изборе да се ње ослободн. Ми не знамо пгга се н како се мисли у нашнм меродавним круговима. али без сумње да сваки патриота руски мора желети добра срнском народу. а желећи му добра мора и желитн да престану садашње околности које је створила влада Пироћанац-Гарашанинова. Догађаји се озбињни и судбоноснн спремају, и желети је да Срби ју ти догађаји не затеку у садаигњим околностима. јер садашња влада нити је у стању нити хоће да што ради на остварењу историјског позива народног...." Странгг: (СВРШКТАВ) Он је написао свој славни цпркулар: »Русија не опада, већ се скупља-. И она се брзо скупила, већ на париском конгресу су конци били испреплетеви: мало по мало, корак по корак. освојио је опет петроградски кабинет нзгубљени терен. Испочетка је сљедовао тријумФним колима наполеонске дипломације, страшљиво и опрезно, док није био у стању, да опет сам пође. Године 185У издао је својим перфидним (? ! У.) конгреским предлогом Аустрију Франко-Сардима управо на нож. У иролеће 1860 могаше кнез Горчаков опет обратити иажњу Јевропе на пат.^е источних Хришћана ; 22 Октобра 1860 дођоше аустријски цар и принц-владалац од Пруске у Варшаву, да траже потпоре у руског цара против револуционарној политици Француске и Италије. У те З 1 /* године од париског уговора већ је прилнчан пут учињен био. Интимност са некадањим легационим саветником у Франкфурту на Мајни понсла )е на скоро плода; за време пољског устанка од г. 1863 чувалаје Пруска свога руског пријатеља као какав зид против навале са запада, против заједничке акције лондонског, бечког и париског кабинета. Од то доба беше пруско-руско иријатељство на високом ступњу савршенства. Али Александар Михаиловић је тада показао, у борби са јевропском дипломацнјом, да има најфиније перо на свету и од тог часа беше он најпопуларнији човек у Русији, а Катков писаше о њему, да је нову .инвазију победоносно одбио ц . Он је наравно морао отрпити. да га заједно спомињу са Катковим и Муравјев-Апостолом, „Вилн -ским џелатом*... Прускаи Бизмарк учннише Русији грдне услуге. а дође врло брзо време, да се ове врате, дођоше ратови 1866 и 1870|71 године. Русија је

МОДЕСТА МИЊОНОБА приповетка X. Балзака Превод с ♦ранцускога. (НАСТАВАК) — Ту је онај младић ! Димеји скочи, дохвати пиштоље и изађе. — Ах! боже! А ако га убије ! викне госпођа Димејевица и бризне плакатп. — Али шта је то? занита Модеста н погледа својс пријатеље сасвнм безазлено и без пкаква страха. — Ма тичв се неког младог човека, каји чепа око Шалета!... викну госпођа Латурнеловица. — Па добро, на то ће Модеста; а зашто онда да га Димеји убије? —'Блажена невиност !.. рече Бича, који погледа свога патрона с оним поносом, с којим Александар гледа на Вавилон у слици Лебреновој. — Куд ћеш, Модеста? запита мати кћер, која се дижс да иде. — Да ти наместим постељу, мати, од-

ј говори Модеста гласом тако чистим, као звук хармонике. — Нисте дакле погодили ! рече маленнца Димеју, кад се овај врати. — Модеста је мудра као богородица на нашсм олтару, викну госпођа Латурнеловица. ј — Ах ! боже! оваква узбуђења убијају ме, рече касир, а ја сам баш јак човек. — Ево ћу да изгубим двадесет и пет оуса, ако и једне речи разумем одтога што ви вечерас радите, на то ће Гобенхајм; изгледати ми као да нисте прн читавој свести. — А овамо тиче се пеког блага, рече Бича, који се нспео на прсте, да би доспео Гобенхајму до увета. — По несрећи, Димејн, ја сам скоро уверена о ономе, што сам вам казала. понови мати. — Сад је на ва сред, госпођо, одговори : јој Димеји спокојним гласом, да нам докажете да немамо право. Видећи да је овде реч само о части Модсстиној, Гобенхајм узе свој шешир, поздрави друштво и оде, са добитком од двадесет суса, јер је видео, да нема ништа од нова робера. — Ексипере и ти, Бича, идите сад, рече госсођа Латурнеловица. Идите у

I Хавр ; стићи ћете још таман како треба у театар: ја ћу платити за улазак. Кад госпођа Мињоновица остаде еама еа своја четири нријатеља, погледа госпођа Латурнеловица у Димеја. који као Бретон појнмаше материну тврдоглавост, онда у свога мужа, који се титраше са картама, па мишљаше да нма права да узме реч. — Госпоћо, да видимо, каква је одсудна ствар дошла до вашега знања? — Ех! добра моја госпођо, да се нешто разбирате о музици, ви бисте већ као и ја разумели онај Модестин говор, кад о љубави зборн. Гласовир две ју госпођица.Мињонових био је међу оно неколико мобилнја женскнх, што су их у Шале донели из куће у вароши. Модеста је каткад растеривала дуговреме учећи се музици без учитеља. Рођена за музику, она је свирала, да би своју матер развеселила- Она је природно певала и нонавл»ала је немачке арије. које је научила њена мати. Од ових лекција, од ових тежња изиђг тај Феномен доста обичан код природа гоњеннх позивом, да Модеста н не знајући компоноваше, као што човек може да компонује песму чисто мелодичну, а да не зна шта је то хармонија. Мелодије је у музици оно, што је слика и чуство у пес-

нипггву, цвет, који може сам од себе да се развије. И тако су народи нмали народне мелодије пре но што се изумела хармонија. Ботаника је дошла иза цвећа. Па тако и Модеста, ако и није од сликарства више научнла него пгго је ви« дела да јој сестра ради гад је правила аквареле. била би очарана н дирнута пред сликом РаФајила, Тицијана, Рубенса, Муриља, Рембранта, Алберта Дирера и Холбајна, то јест пред леним ндејалом сваке земље. А нарочито од месец дана на овамо Модеста би се одавала славујском певању, покушајима, који су својим смислом и појезијом побудили пажњу у матере, удивљене тнме што види да се Модеста са толиком вољом дала на компоновање, покушавајући арије на непознате речи. — Ако ваша сумња нема друга основа, рече Латурнел госпођи Мињоновој, онда морам] сажалевати превелику осетљивост. — Кад младе девојке у Бретањи певају, онда је ту близу њих љубавник, ту ће Димејн, који је постао озбнљан. — Ја ћу вас пустити, да изненадите Модесту кад компонује, рече мати, па ћете вндетн!.... — Сирото дете, рече госпођа Димејева; а кад би она знала за нашу узнемиреност, она бн неутешна била па би нам