Српска независност

Но ако би обрт капитала штедионичког ишао тако као сада што иде, а што није узето у нредрачун — онда разуме се да ће се и прва и друга периода упдате пре извршитн. На тај начин ваљевска пггедноница, моћи ће готово од нпкакве суме саставити тако огроман капитал од 10 мплиона дннара. Не само то, већ но томе преирачуну, акционари ћс зато време да нриме пуннх 9 милиона норед оних 10 милиона динара. што ће км остати као основни капитал. Да, млогима ће нзгледатн то као нека сањарнја; али ће се сваки брзо уверити, да то ннје никаква сањарија ако само рачунскн иосматра досадању радњу ваљевске штедиоппце и њен иредрачун, којн је основан на самим хладним рачунским датима. Ми смо у нацрту за Србску народну Банку изнели илан. по коме смо у неколико и остварилн ваљевску штедионпцу и ми смо тако тврдо убеђениуовај најмогућнији и најкорнсннјн по наш народ и отаџбнну нлан да нас ннко неможе разуверити без рачуна са цифрама ноглавито зато што ми вндимо нашим очим. у живом нримеру почетак и последице тога нлана на самој ваљевској штедионнци. Шта вишс . мп тако далеко цдемо у овом нашем уверењу да ће србија бити врло брзо економскп сахрањена, ако се неби усвојио овакав илан, него би се наша банка дала другоме страном друштву, те би стране капиталисте донели у нашу државу . 0—40 милијона динара, али бн опет брзо нзнели толику суму из наше земљс те тако би нас за навек задужили са 100 милиона динара (јошт једаннут) и то ће тако страшно изгледати по нашу земљу и народ да мн сумњамо за оистанак и да ли ће он то моћи издржатн кад буде плаћао годшпње самог ннтереса 6—8 милиова динара а да заборавнмо кад би моглн одплату. (Свршнћо се)

дописи

Свиштов. на Цара Константина и Јелену 1882 год. Мутан облак вије се над нашом милом отаџбином. жалостан је ноложај Србије од две године. од како „виделовцп- дођоше на владу. Или зар није тако. Расмотримо само једним летимичним ногледом рад њихов за ово не пуне две године н ми ћемо се ј уверити о свему. Радња виделовачка" може се обележити у кратко кад се каже, да су онн с поља жртвовали све животне интересе, и све крвљу и знојемдобивене тековнне народне љутом непријатељу сриетва н свију источних народа. Аустро-Маџарској, а нзнутра уздрмали све основе солндног државног развнтка. и мирног. постепеног али сигурног консолидовања у духу уставности и слободе. „Виделовци" су закључив онако штетне уговоре о грађењу српске железнице и трговачки угоЕор са Ауетро-Маџарском проиграли све наше животне интересе. Крваво стечени новац народни иде сада у џепове светских каишара, а наша трговина и индустрнја сломијена је у корену. Аустро-Маџарској даје се маха да

нас но вољн екснлоатишс и нзсисава и последњн сок из нашег живота. Мудрост државничка састоји се баш у томс да се економни интереси очувају од сваке иоплаве са стране, и ми смо виделн да је бивша иатриотска влада г. Ристића мушки се одупрла да очува те интересе, услед чега је по злом удесу морала пастп. Људи који су ирибавнлн државн својој пс:Јависност, морали су се старати да јој и економно потпуно одреше руке и ослободе је од сваке ноплаве. Но на несрећу дођоше „Внделовци" на владу, н све сс учини како нс би требло да буде. Братски пам Србима народ руски, увек је био и остаје искрен, иетинит и веран пријатељ народу нашем. Русија је у сва времена и у свима нрилнкама номагала српском народу, и без њене братаде помоћи мучно да би Србија била ово што је данас. Али п внделовци и нз претеране услужности својпм нротекторнма у Бечу ц Нешти, увредише Русију, и иду на то да народ српски отуђе од ње. Ми Срби који овамо ван наше отаџбине живнмо, с тужним оком гледамо на жалосно стање њено. А браћа наша која су у Србији вазда глсдали своју узданнцу, сада очајавају. П>ихове су очи сузне, а срце тужно, свака нада почиње да се губи, јер виде да људи који су сада на влади у Србији све внше и више сагиру углед, моћ н снагу Србије. Мн и ако смо удаљени од отаџбине. нознајемо наш парод у Србнјп, н по томе не сумњамо да ће његова свест и љубав према отаџбшш и срнству кадра бити да стане на пут „виделовачком - раду. Прилике су са свнју страна врло озбиљне, догађаји се сиремају н онн треба Србнју да застану на углсдној внснни, а не у служби туђој. Србнја ако неће да нропадне мора се вратнти што ире у коло своје браће, у коло својпх природннх нријагеља и другова, јер само тако она може доћн до својих цељп и остварити наде и жеље целокупног народа српског. Ово је глас н поздрав којц ми шаљемо одавде браћп нашој у Србији. ј Више Срба у Бугарској.

ВЕСТИ ИЗ НДРОДА И.1 Ниша иишу нам, како је тамошње г виделовце - спопала самртна трзавшха. Мала морално ннштава гомнлица њихова постала је сада прави нредмет подсмеха али и гнушања. Пијани „аностоли" теше своје верне. алн речи њихове већ и они не слушају. Дејство онога .,иеторцјског и шамара чудно је, н бадава се извесни правда, што би би. Но у колико више са жалосне њихове врбе лншће жутп и опада, у толико већма заливају га онн црвеннком. Наравно да људи и онако бесомучни. кад се још натоваре внном, постају несносни и за ред и норедак опасни. Алн шта ћемо кад је Бабнћ врло _благ и те гледа кроз прсте свпма покорима. што нх пијанн >внделовци и чине. Између осталих покора што их „виделовци с чнне, спада и »морално- понаша-

ње секретара начелства Настаса Антоновића са извееним јавним женскињама. На да би својс трагове забашурио , он злоупотребљава своју власт и баца кривицу на друге. л Добри и чичица Бабић, допушта своме секретару све, несме сигурно ни да му се замери, јер му може подвалити код ^врлог и сина _врлог _оца". Иза Настаса не заостаје нн познатн писар комедијаш-картарош . који служи на срамоту сталежу чиновничком. Но ко може. ко сме овима развратним људима да стане на пут, кад су они нристалице _виделовачке" и радс на „ширењу и и л утБ [)ђењу" „спасоносних" начела. Снроти Нишлије. шта су дочекали да гледају покоре оних људи, који су својим ноложајем позвани да буду узор свему што је добро и паљано. Они су једва дахнули од такових онаких прнзора турскнх, а гле сада српски чиновници понављају то исто. Позпатп Турчин Али-Бег за време од како сија „звенда и _виделовачка" разметнуо се баш онако стамболски. Он је нашао себи равно л отмено и друштво од Л силних и и „великих - л виделоваца и код којих је морал исиод нуле као и у Турчина. Читава би се књига могла наипсати од шкандалозних призора што их та _отмена и дружина иочнни у Нишу. Природно је да се млађи угледа на старијега. А карактерна је особина _виделовачка и да су сви _моралнн - . Ето како погед осталога )ла што га та гомила почиви. она још н деморалише народ. Грађани нишкн већ одавна су хтели да подигну тужбу противу такових неморалних људи. али познавајући садашње жалосне прилике веле сиромаси они: г коме да га тужиш кадији^ а г ерана врани не коаа очи а . За сада се сиромах народ мора задовољити са тим да само добро забележи нмена тих несретника. па кад дође време, они ће за цело повући последице свога рђавог и неморалног рада. Трпен спасен. Прохујаће и обест _виделовачка" скорим ! Из Врање нам шппу, између осталога и ово о познатој двојици _виделовца и . Арсеннју Шијаковићу учитељу и Живку Матићу писару судском ; учитсљ је Шијаковић древна пнјаница, он је на васкрс освануо пијан трештен у механи на столу и за то није могао доћи у цркву на тако велики празннк када је сваки хришћанин у цркви. Њега је због рђавог и неморалног владања напустнла жена. У дужвости својој је тако небрежљив да му деца нншта не знају. Али наравно њему је школа и учење деце споредна етвар, он треба ма п пијан да агитира за своје патроне, н у томе му се састоји главни његов посао. 0 Матнћу велн се. да је толнко глуп и ограничен, да не зна ни две у накрст честито и паметно проговорити. већ кад

не може ништа друго у одбрану својих натрона да наведе, он се лаћа столице и напада бесомучно на људе. Али и ту сиромах наилази нагвоздену песницу која му мало разлада узаврелу главу. Људи које он напада веле му: г нисмо ми везани цигани да нас можеш убити а . Но што је најчудноватије код Матнћа се сада налази иуна кеса дуката, а од куда то, кад се зна да до скора није ништа имао, јер ни за рану није био платио. Сав рад „виделовачки повијен је обично у мистерије, али поред свега тога зна се како они до пара долазе. Тешко јадном народу!

Отворено писмо Г и Мњлутину Гарашанину министру унутр. иослова* Још у 39 броју „Видела 4 * изађоше потписи општине Дубљанске, где ми као сељани речене општине одобравамо правац и рад нанредне странке. Ова честитка или ово одобравање упућеао је на неког нама непознатог и нечувеног Михаила Павловића председника напред. странке. Како је ово било, и како јеоваствар текла, ми износимо на јавност, а и питамо г. министра како је смело оваким пашквилским лоповским путем да се ради а ево у ствари како је и шта је било. Срески писар Јокса познати деморалисани (покварени> човек до крајности, њега као да ни зашта друго власт није одредила већ да завађа општине мачванске да своја неморална дела шири. приспео је тај исти писар и у нашу општину, где је у договору са нашим кметом, са ћатом Јованом Томићем, који је у свему раван горњем и са још једним бојаџијом (где су потписе н писали у његовом дућану) узели протокол порескнх глава и сву ошптину тајно потписали. без нашег знања пошто су ово тајно радили, тајно су н испратили. а и кад су потписи изашли то опет они су ћутали као да ништа није нн било. Зато ми. и изјављујемо неповерење нашем кмету и писару, а уједно и питамо ц мпнистра како је смело овако лоповски да се ради и да се потпише цела општина, без да то од нас и један зна; па шта више (ваљда да би их вшпе било на броју) они су ту неке потписивали но двапут и но трипут . даље ту су потнисали покојног Марка Пави&а који је чре годину дана умро, аотаисао је и Тому Гаиба који је аошнуо још уз ратно време. а Живко Гла^ановиК који је аре гоАииу и ао дана отишао на робију. Мн сељанн горепоменуте општнне, јавно кажемо да је то рађено без нашег знања, — јер мн незнамо ни пгга су либерали ни шта радикали ни напредњаци; * Ово је одоцњено због тога: што смо мн доцкан дочулн.

МОДЕСТА МИЊОНОВД ПРИНОВЕТКА X. Б а л з а к а Нревод с «ранцуекога. (НАСТАВАКI И тако је Бича скоро појмио Модесту. Па љубопитљив као безнадеждан љубавник, као слута увек готов да умре, као они солдати којн самохрани и остављени викаше у руском снегу : Да живи цар, он премншљаше, како бн сам за себе прокљувио Модестину тајну. Са врло брижним лицем пратијаше он своје родитеље, кад су они ишли у Шале, јер се ту тицало, како би да сакрије од свију ових отворених очију и од свију ових опрезних ушеса ону замку у којој ће он да ухвати девојку. То ће да буде какав поглед, каква језа, као оно кад видар метне руку на потајни бол. Ово вече није дошао Гобенхајм н Бича је био партенар господина Димеја против господина и госпође Латурнеловице. Док је Модеста била отишла око девет сатт*

да намести материну постељу, госпођа Мињоновица и њени пријатељп могоше говорити с отвореним срцем: али сиромах писар, поражен и сам добивеним уверењем чињаше се да га се овај разговор нншта не тнче, као што је синоћ било код Гобенхајма. — Но! шта је теби, Бича ? викну госпођа Латурнеловица удивљена. Човек I би рекао, да ти је сва родбина поуми, рала. Суза једна затрепета у оку детета. које је оставио један шведски морнар. а коме је мати скапала од јада у болницн. — Ја никога у свету немам до вас, одговори он загушљивим гласом, и ваше сажаљење толико је побожно, да га никад нећу изгубити, јер никад нећу бити недостојан ваше доброте. Овај одговор задрма једну жицу, исто тако осетљиву у сведока ове сцене. — Сви ми љубимо вас, господине Бича, рече госпођа Мињоновнца дирнутим гласом. — Ја имам својих шест стотина хиљада Франака, рече честити Димеји; тп ћеш бити у Хавру бележник и последник Латурнелов. А Америчанка узе беднога гуроњу за руку и стиште му је.

— Шта, внкну Латурнел, који на те речи диже свој нос на Днмеја: ви нмате шест стотина хпљада франака па сте оставнли ове госпе овде!... Па Модеста нема лепа коња, ннти нма и даље учитеље за музику, цртање... — Е! нма их тек од пре неколико сати! викну Америчанка. — Пст! ту ће госпођа Мињоновица. Докле су овако други викали, висока госпођа Бпчина исправила се, па га гледаше. — Синко, рече му, ја мислим. да си ти окружен толиком мнлошћу, да ни помишљала ннсам на смпсао ове обичне пословице; али ти треба да мн благодариш на овој малој погрешци. јер је она била повод, те си могао видети, какве си пријатеље стекао својим одличчним својствима. — Ви сте дакле добили гласе од господина Мињона'? рече бележпик. — Он се враћа, рече госпођа Мињоновица, али та тајна нека остане међу нама... Кад мој муж чује, како нас Бича није остављао, како нам је показивао најжнвље и најнесебичније пријатељство, онда кад су нам сви окретали леђа, он, Димеји, неће допустити, да се ви једини за њега постарате. И тако, драги мој, рече она и покуша да окрене своје лице према Бичи, можете ли ви већ

сада упустити се у погодбу са Латурнелом'?... — јн је већ у тим годинама, двадесет и пет и по, рече Латурнел. А што се мене тиче, ја ћу, сннко, само да одужим дуг, ако ти олакшам да добијеш моју канцеларнју. Бича, који пољуби руку госпођи Мињоновици и ороси је сузама, показа умацурано лице. кад Модеста отвори врата од салона. — А ко је уцвелио мога тајанставВога маленицу ? заиита она. — Ех, госпођице Модеста, а зар ми, који смо одрасли у несрећи, икад плачемо од јада? Мени мало час показаше толико мидоште, да сам видео, како сам ; у срцу свима онима, које сам радо сматрао као своју родбину. Ја ћу бити бележник, ја ћу се моћи обогатити. А! а! можда ће сиромах Бича бити кадгод богати Бича. Ви и не знате, колико срчаности има у ове наказе!... викну. Гуроња се жестоко лупи песницом по грботини његових груди и стане пред комин, пошто је на Модесту бацио поглед, који као муња севну између његових дебелих скупљених трепавица: јер у овом ненаданом догађају он опази могућности, да испита срце своје царнце. Али Димеји помнсли један часак, да се 1 писар покусио дићи своје очи на Моде-