Српска независност

— 345 —

ми то викад нисмо ии чули, до пре неког времена кад смо чули да је као од наше стране изашла честитка. Када смо год питали ћату он нам је одговарао „да смо то ми поздрављали као Краља". б Јунија 1882 год. у Дубљу. (Мачва). Сељани општине Дубљанске : Миленко Машић, Јован, Ђурковић. Милан Тоднћ. Дамњан Боичић, Павле Симић . Станисав Тодић , Маринко Павић, Митар Ђукнћ, Павле Ђукић, Илија Ђосић. Максвија Ковачевић, Арсен Ковачевић , Митар Машић . Миша Ковачевић, Стеван Ковачевић. Милић Тодић. Јанко Дрезгић, Марко Тодић, Спасоје Машић, Павле Павић. Митар Нрокић, Сима Машић, Иван Прокић. Спасоје Мијаиловић, Марко Павић, Кузман Машић, Димитрнје Машић, Марко Машић. Јанко Ерцеговчевић, Теша Тодић. Марко Симић, Степан Милутиновић. Никола Машић (Перин), Рајко Боичић. Петар Ђукић. Митар Ђук .ћ (Прокин). Милован Боичић, Са.муило Ђукић, Игњат Машић, Мијат Машић. Тома Ковачевић. Аксентије Машић . Василије Машић. Павле Машић . Ранко Машић. Милан Машић. Јекрем Машић. Драгојло Машић, Јован Ерцеговчевић. Павле Ристић . Павле Боичић , Никола Павић, Тома Боичић, Јанко Машић. Панта Машић Антоније Чавић, Игњат Ерцеговац, Ннвола Чавић, Бранко Тодић, Милан Ковачевић. Влајко Боичић. Јован Коморџић. Лазар Чанић . Павле Ђукић (Николин), Павле Ђурић . Марко Иетровић . Милан Коморџић , Никола Павић . Марко Ковачевић . Јсврем Боичић , Стеван Павић, Ђура Јоцковић, Јова Машић, Павле Ђукић. Рајко Ковачевић. Божа Машић. Илија Ђукић, Савко Ђурковић, Никола Ђукић Василије Јеротић . Панта Јеротић, Нрока Бајић . Марко Ч впћ , Јован Петровић. Сима Срдановић Петар Три«г>уновић. Милан Ђурковић. Илија Ђурковић Белан Ђурковић. Илија Дрездић, Милан Дрездић. Влајко Вујић. Маринко Дрездић. Јован Станић, Живко Ружић. Димитрије Цвеић. Марко Дрездић. Тома Срдановић, Филии Срдаиовић. Вељко Радукић . Филип Ћосић, Иван Гладовић. Тома Јеротић, Радован Гладовић, Никола Степановић. Михаило СтеФановић . Марко Ђурковић, Теша Исаиловић. Антоније Ружић, Живан Ружић , Вељко Дрездић , Нинко 'Кирковић. Митар Исаиловић, Петар Снасојевић, Аћим Боић. Степан Боић. Јован Спасојевић, Марко Зарић. Тома Живадиновнћ . Илија Васиљевић , Стеиан Васиљевић. Стеван Васиљевић, Марко Ђаковић. Илнја Ђаковић , Милан Туторовнћ. ДОиАан Тимотић. Сима Живановић. Иван Тимотнћ. Јован Васић. Милинко Тодоровић, Сима Ђурковнћ. Живко Ђурковић, Милош Ђурковић. Сима Исаиловић, Стенан Радункић. Милан Радункић. Јеремија Павић, Милан Мајсторовић , Прока Мајсторовић. Јаков Туторовић. ИлнјаТуторовић. Марко Јоцковић. Нинко Дрезгнћ, Живан Дрезгић. Милисав Машић, Антоније Богићевић, Глиша Богићевић. Максим Лединић, Стеван Ружић, Никола Ђурковић. Павле Ђурковић, Тома Ђурковић Живко Лукић.

Изјава

Ко Јаже, а ко истину говори ? У броју 23 новина које се зову „Садашњост" и које потпуно одговарају садашњости, створеној у нашој младој уставности, од црножутих ."арона и њихових мамелука, штамнан је опет један допис ј иун цинизма, у коме се грде поред мене, и друге личности које су се увек одликовале својим истипским патриотством и одличннм поштењем: рад чега и сада као н пређе уживају у нашем народу много веће уважење но што га уживају њихови бутун политички нротивници. И овај дописник крије евоје име од јавности, па и он као н старија му браћа, уједа мучки из помрчине. Но, ма да се крије и затура свој смрдљиви трагми га познајемо, јер и ако смрдо-врана личи на голуба оиет се то по своме крештању познаје. Казао сам у јсдноме ранијем моме одговору да више нећу одговарати на пасквилске дописе без потписа, те из тога ; разлога прешао бих са гнушањем и преко бљувотина у „Садашњости^ као кад ее иролази норед какве устојалс цркотине. која са своим смрдљивим задахом ваздух кужи. Али, квко је уз овај паеквилоки допис предато јавност• и једно уверење, које има званичну Фирму (судсћи но стављеној нумери и иотписима на исто). то ми је дужност, ради обавсштења ноштованих читалаца а у хатар истине, ироговорнти коју , иа ма и преко воље. Одговарати на све оно . што могу да измисле неколико моралннх банкрота и 1 светеких протува, који су се случајно станили у Чачку, значило би толнко, колико трудити се, да се забраии евима домаћим и чобанским џукелама лајање на месечину; а то је ансолутно немогуће, те се и ја нећу упуштати у опровргавање свега онога. што је безимени дописник са себе конирајући желео , из врло иојмљивих узрака, на мене нребацити: и за то прелазим на ствар. Овако уверење , како је штамнаио у иоменутом допису, могао је измајсторисати само стари турски улизица, познији бугароФил. а садањи нанредњак чорбаџи-Тома Стајин, чиј§ ће се поштење н патриотство само онда тако моћи оценити, кад се тачно прегледају рачуни цркве Врањске и том приликом сазиа се: на какову ли је натриотску цељ чорбаџи-Тома нотрошио оне онолике хиљаде златних меџадија. Кад то време дође, а доћи ће кад-тад — имаћемо прилике да се мало новише проразговарамо не само са Томом но и са осталом му дружином; а сада ћу само да напоменем: да су н Тома и на уверсњу нотиисати Јања Миленковић збачени еа кметства, што су неверно вршили кметску дужност на штету оиштине и државне касе. У званичним препискама вођсним између начелства и г. министра Финансије: о прнкунљањудржавног данка, — државног зајма н натентарине најбоље се види њихов патриотизам и поштење. — Чорбаџи-Тома још је и хапшен и нредават суду за дражење грађана на непослушност снрам закона и законих наредаба власти. Деловођу Н. Ј. Марковића протерао сам из Врање због његовог неморалног владања и других скцеса. Друга два члана потписата на уверењу непознајем. но на сваки начин присталице су Томине.

Од оваких људи, у опште од оних које сам по званичној дужности на основу закона хапсио и суду предавао, никад нисам очекивао да ме хвале , иа бих и сада њихову хвалу сматрао за увреду. Нека нокушају господа напрсдњаци потражити за себе уверења од општина у којима врше звааичну дужност, на ће на мах виђеги колико су тешки, ма да им је власт у рукама: на зато нека се нерадују што су до таквог уверења за мене дошли , и то после мога одласка из Врање. па и после пеазионисања. У осталом, дал сам ја завађао војене чнновнике са грађанима. или сам у свакој прилнци радио на зближењу — о томе имају најбољег уверења г.г. оФицири који су за време моје службе у Врањи . имали самном и прнФатног и званичног додира. Њихово објективно убеђење за мене је најмеродавније, а оно се у неколико може разумети из следећег званичног документа, који гласи: „Увернње. Којим уверавам свакога, који жели или кога се тиче да зиа, да је помоћник начелства Врањског округа г. Митар Максимовић, од кад сам ја овомесни командант па до данас, живео са г.г. оФицирима овога гарнизона, као бив. друг, у најбољим односима љубави и нријатељства; па једно с тога. а друго због његовог понашања. пуног такта, у свакој прнлици, он је у друштвима ОФицирским опште поштована и уважена личност. Сматрам. као ово-месни командант и иреставник официра овог гарнизона, за пријатну дужност, да овоуверење издам г. Максимовићу — —. 26 Јануара 1882 г. у Врањи. ЈУ2 111. Командант Моравске дивизије, подпуковник Л. Јовановић с. р. а Оволико о моме понашању у Врањи. Безнмени дописннк црножуте помијаре, нијс пропустио преживати у своме нашквилском допису и оно, што су му старија по моралу браћа неколико пута из своих смрдљивих уста избљувала. Он се тенденциозно дотиче Гор. Милановца и вашара. А колико има истпне у свима, на и овоме насквилном допису, нека поштовани читаоци цене по момеодговору штам; паном у овоме цењеном листу под 29 пр. м. на и документима који гласе : .,Господину миннстру правде. Писар III класе суда овога г. Митар Максимовић поднео је овде •/. приложену оставку Потписати председник сматра за дужност известити г. министра да на њеI гово место одмах другог писара поставити изволи, јер ће суд у истом званичнику много изгубити. ЈУ2 7980. 12 Августа 1869 г. у Гор. Милановцу. Пред' седник суда Б. Божовић с. р.Овако званично извешће поднесе вишој власти о моме званпчном раду, мој надлежни безпрнстрасни старешина, а ево шта вели суд општине Гор. Милановачке, односно мога ионашања у приФатном животу. „Уверење. Којим суд општ"не Гор. Милановачке свакога уверава. дајесег. Митар Максимовић у оставцп пигар судски, од како је у овој вароши . које у служби које ван ове свагда добро и примјерно владао, н да овим судом никад и ни за шта није узнмат на одгсор ни осуђиван био, као и то, да га је општина увек сматрала нзмеђу првих својих су-

грађана, кога је и за свог заступника узела, коју и сада по потреби застуна. М 184 ПЛ223 12 Фебруара 1871 г. у Гор. Милановцу. Председник суда Пав. Грковић с. р. Чланови: И. Вучковић с. р. М. Вучићевић с. р. ц Са оваким сам мнењем општинског представника оставио Гор. Милановац, у коме сам пуних шест година провео ; а сад чујмо шта веле одлични грађани кварта савамалског — престонице српске, међу којима сам био срећан вршити службу као старешина кварта. Ово је њихов акат : „Господину Министру Унутаршњи дела. Указом Његовог Височанства Госполара и књаза нашег Милана М. Обреновића 1*-ог постављен је члан кварта савамалског г. Митар Максимовић за помоћника у начелству округа црноречког, и по овоме сљедује: да ће г. Митар на скоро од дужности нолицијске у нашем кварту, битн разрешен и на своје ново онределење упућен. Потписани грађани и становници кварта савамалског. из нризрења према г. Митру, на његово брзо, тачно и савестно вршење званичне дужности а из иризнања на његово узорно владање и понашање у приватном животу, према свима разредима у овој вароши, обраћају се г. министру унутр. дела с том понизном молбом. да ако неби било противно и штетно вншим државним интересима. то да г. Митар и даље међу нама остане у истом звању, или бар дотле, докле са овог места неби на бољи положај нремештен био ц . „Дајући овом молбом израза своје нризнателности нрема г. Митру за његове врлине, молимо г. министра, да се нашој молби, ако је нкако могуће. одазове. Са особитим поштовањем: Ј. Ш. Пачић. Н. X. Тома, С. Мијатовић, Вел. Карапешић, Илија П. Кораћ, Светозар Каранешић, Јово Крсмановић. Л. ТриФковић . Ђоко Рушчуклијић, Стев. Даљић с. р. 16марта 1879 год. у Београду". Као што видите пасквиланти полузваничног „Видела' и црножуте „Садашњости и , ово су Факта која се недаду ничим нотртн па ма се колико ви упињали са вашим брљањем по напредњачким листинама да свет обманете. Боље ће бити да се покријете своим рођеним ушима , па да ћутите јер вас свет познаје да сте до дна иокваренн. Већ свако ко очи има, може да види : да је код вас утврђено начело! бацити се својим сопственим блатом на све што је за поштовање ; али узаман вам сва дрека, ваше нрље неће се за другога прилепит:'. Само би вам — пискарала — толико приметио, да се у полемики самном, вашом прљавом руком немашете оних људн, који вас презиру и сажаљевају за ваше глупости а не обазнрући се на ваше грдње које се ни мало не разликују у избору израза од чергашких циганака. Оставите се — велим — људи који су далеко н од иомисла да се еа моралним проиалицама упуштају у препирку: а већ кад сте ваше отровне етрена мене управи.ти , и ако нисте са моје стране нзазвани, — то се самном и рачунајте. ал само отворено са потписом, као што ево ја чиним. а не мучки — из мрака. као што сте до сада радили. На пасквиле ваше одговарати нећу, а ако са именом на јавност нзађете, брзо ћемо

ету. и он на брзу руку измења са својим пријатељима један поглед, који они добро разумеше и са кога онн почеше сматрати малога гуроњу са некнм страхом, који је био помешансаљубопитством. — И ја нмам мојесне! поче опет Бича, а не скидаше очију са Модесте. Девојка обори своје трепавице са покретом. који је писару већ био као читаво откривење. — Ви радо читате романе; допустите ми. да вам. како сам сад радостан, саопштим моју тајну, а ви ћете ми казати да ли је за мој живот могуће разрешење онога романа што сам га ја за себе изумео; иначе на што ми богатство ? За мене је злато у већем степену срећа, него за кога другога; јер за мене срећа ће "5ити да обогатим љубљен створ. Ви, госнођице, који тако много анате кажите ми дакле, да ли човек може бити љубљен без обзира на његову спољашност лепу или ружну, једино због његове душе ? Модеста погледа у Бичу. Ово питање било је страшно, јер је Модеста почела сада исто оно сумњати што и Димеји. — Кад се једанпут обогатим, ја ћу потражити какву леиу сиромашну девојку, какву самохранку као и сам што сам, која је доста поднела, која ће бити несрећна; ја ћу јој нисати, ја ћу је те-

шити, ја ћу јој бити анђео хранитељ; она ће читати у мом срцу и у мојој души, она ће у исти мах имати оба моја богатства, и моје злато понуђено јој на нежан начин, и моју мисао украшену свим сјајем. коју је случај ускратио мојој наказној личности. Ја ћу остати скриI вен, као оно узрок, који мудраци истражују. Боже, зар то није лепо?... Наравно, • ово чедо биће љубопитљиво, желиће да ме види: али ћу јој ја казати да сам ја чудовиште од рутобе, ја ћу себе описати у најружнијим бојама. Модеста овде упре свој поглед у Бичу; она неби разговетнија била, да му је казала: „А шта знате ви за моју љубав ? и — Ако ја будем срећан, дабудемљубљен због песама мога срца!... Ако кадгод тој женској будем изгледао тек малко наказан, јел'те да ћу бнти срсћнији од пајлепшега човека, као велеуман човек, кога љуби створ тако небески као ви што сте... Руменило које се изли по Модестину лицу, издаде гуроњи готово сву тајну девојачку. — Е добро! обогатити онога, кога љубимо, и допадати му се са моралне стране без обзира на личност, да ли је ту средство да будемо љубљенн ? Ето вам сна сиромаха гуроње, сна јучерашњега;

I јер данас ми је ваша обожавана мати дала кључ од мога будућега блага, обећавшн мн да ће ми олакшати куповину бележништва. Али пре но што постанемо један Гобенхајм, ваља још знати. да ли је то страшно преображење корнсно. Како мислите вн о томе, госпођице ?... Модеста се тако убезекнула, да није оназила да је Бича пита. Заљубљеник је вештије наместио своју замку него војник. јер бедна пренеражена девојка остаде нема. — Сиромах Бича! рече госнођа Латурнеловица полако своме мужу; је ли полудио ?... — Ви хоћете да остварите нричу о Леаој и Зверу , одговори Модеста најпосле, а заборављате, да се Звер после прометне у краљевића Драгоја. — Мислите? на то ће кепец. А ја сам увек мислио, да ова промена значи Фепомен душе, која је постала впдовна угушивши облик под својим сјајним виделом. Ако нисам љубљен, ја ћу остати скривен. то је све. Ви и ваши, госпођо рече својој патроници, у место нгго ћете имати на своју услугу једнога кепеца. имаћете један жнвот и једно имање. Бича опет седне на евоје место и рече тројици карташима градећи се сасвим спокојан. — Ко дели?...

Али у себи рече са болом: — Она хоће дајељубљена само ради ње. она преписује са каквим тобожним славним мужем: али докле ће бити она у томе дошла ? — Слатка мати, сад је избило девет сати и три четврти, рече Модеста својој матери. Госнођа Мињоновица опрости се са својим иријатељима и оде да легне. Којн хоће у потајн да љубе, могу имати као уходе пнренејске псе матере, Димеје, Латурнеле, па неће бити у опасности; али један заљубљен?... то је адамант на адамант, ватра на ватру, умље на умље, савршена једначнна, где се појединн удови позајмице испуњавају. У недељу ујутру дигне се Бича од куће пре његове госпође, која је по Модесту увек долазила да иду на мису, па стаде исиред Шалета тамо амо ходати, чекајући на писмоношу. — Имате лн данас какво писмо за госпођицу Модесту? запита овог малог чиновника, кад га виде да долази.

(Наставнће се)