Српска независност

— 377 —

али штаће мо вам, хоћемо, да вас свету прикажемо у подпуној боји. Но још висмо све избројали. Ви сте оии који на Становљанском пољу задржастс Српску војску те не удари кад треба на турчина, и не мога да му зада онакав ударац, какав је заслужио. Ви сте они који су у тонолској зидини чииили највећу несрећу — црвените ли црн вам образ био. Ово је пређашње, а шта да кажемо сада о вами. Та ваша садања радња свакоме је позната ви сте нас уволи у највећу несрећу. Ви газите устав, законе, апсите на све стране, од ваших пришипетљи направили сте скупштину противно постојећем закону, и уставу увукли сте земљу у дуг, створилистс таково стање. да човеку ништа није сигурно, ни личпост ни имовина. Развили сте шпионажу а по нримеру ваших старих бегате под скут Тејиног насљедника: једном речп, ви сте зло српства. Ето то сте ви, а хоћетели да вам кажемо ко смо ми. ? И ово остављам вештијем перу а ја ћу вам укратко одговорити. Ми смо потомци оних људи, који су са кнезом Милошем 1839 год страдали и у прогонству били ; ми смо неки сами а неки потомци оних људи, које су ваши стари 1842 год. тукли, на точкове набијали, у Иуприској апсани држали и под камџијом Татар Вогдановом и оца вашег присталице Неливановића онако у гвожђу правили друм од Иуприје ка јагодини; ми смо они што смо се вазда одупирали туђинштини и тражили ослона само у себи и свом раду; Ми смо они што смо на свето Андрејској скупштини прокламовалп књаза Милоша; ми смо они , што не дадосмо да по позиву вашега ра1ег {ашШОв-а буде избор кнеза, но прокламовасмо насљедство кнеза у лицу садањег владаоца; ми смо онн што у познатој топчидерској катастроФи , одржасмо у србијп стање корисно за њу, ми смо они , што збацисмо турски устав, који вашим старим добро чињаше и за којим ви толико жалите, и дадосмо Србији Српскц^устав према ондашњим прилнкама; ми смо они, који под заставом омиљеног нам Господара у 1876 год. објависмо рат турској за ослобођење и наше и наше браће: ми смо они, што вам не дадоше да довршите катастрофу спремљену на становљанском пољу; ми смо они, који под заставом и на позив нашег врлог Господара и по други пут ударисмо на турке и извојевасмо Независноет проширење земље и ослобођење једног дела наше угњетане браће ; ми смо они, што утрше стазу прогласу српске краљев^не, и најзад они, што не дајући да ннм туђин по кући барата, предадосмо чилу Србију вама у руке' држећи, да ће

те њен брод унрављати како треба, што се на жалост не извршн. Ето то смо ми. А сад нматели образа, да у свет изађете, хоћете ли да се и даље размећете но вашим помијарама и новинарским нроституткињама, или ће те да онлакујете сво ју прошлост. Али да, ви сте дрски као мала деца, ви ће те даље. Па идите, али знајте, да вас увек чекамо , и да смо свагда вољнн, да се са вама у коштац ухватимо. ВЕСТИ ИЗ НАРОДА Из Жабара у округу пожарев. срезу моравском јављају нам, како је и тамо иолиција почела да кињи људе који не ирипадају „виделовачкој" партији. Тако је она осудила на 15 дана затвора, честитогсвештеника Павла Радивојевића који је у три пута бнран апсолутном већином за народног посланика, као бајаги што је 6 маја у механи жабарској говорио, да јс џаковима давато лањске године новаца и тнме да се куповани гласови за Бонтуов уговор. Сведоци су само Жабарци, и то све саме слепе присталице „виделовачке и ; а сведоке које је поп Павле позвао није хтела полиција узети и испитати, јер наравно ови биговорили истину. Осуђенн поп Павле жалио се начелству, и сада виднћемо како ће ствар испасти. По свој прилици да ће и начелство одобрнти осуду. Из Жабара јављају нам још и ово, како је велнко незадовољство уцелом сре* зу што је Жабаре проглашено за варошнцу, кад нема ннкакових услова за то. Но наравно да треба да се учини неким Жабарцима по вољи, јер су чинили у свакој прилици „виделовцима и услуге. Слепо партизанство се слабо обзире на друге околности. оно само гледа да задовољи своје присталице. Из Ниша пишу нам, како сетамошњи „виделовцц- радују што је укинута слобона писања, јер веле не треба да сија светлост, јер се по њој виде наши трагови, нека је дакле тама теда се ништа не види. Али будна свест народна и с л м тога види ваша дела и трагове, и ви нећете избећи од одговорности ма како притискпвали и ограничавали слободе. Даље нам јављају из истог места како познати секретар началства Настас, виче на сва уста противу начелника Бабића, што му је снречио долазак у скунштину, где би као стеногрлФ заслужио стотину и више дуката. Настасу је слабо стало до своје званичне дужности, он хоће само своју корист. и кад га ко у то дирне, онда диже против њега дрвље и камење. Али тако и треба Бабићу. Он је Настаса мећао у недра, па нека га сада ц вређа кад се нотпуно одкравио.

ДОМАЋЕ ВЕСТИ Г. Платон Кулаковски , проФесор руског језика и литературе на нашој великој школи , вратио се ових дана натраг у Москву, ношто је дуже време заступао ту важну катедру, која је отворена после свршеног рата за ослобођење , и на којој је он нрви тако успешно дејствовао, с пуном оданошћу нреманауци и с. љубављу прсма српском народу. Г. Кулаковски дошао је к нама пре 4 годиие на нозив српске владе а са знањем и одобрењем рускога министра нросвете. Прошле јесени и зиме бавио се г. Кулаковски све до Фебруара месеца у Москви, где се спремао за докторски испит, и положивши гасјајно добио је докторски степен по својој струци. Том приликом написао је и штампао за докторат важну расправу под насловом „Вукг Караджичт,, «го д&нтслност!. и значение вт> сербскои литеритур-ћ и1 Оцена овог научног рада г. Кулаковског изашла је у једној од носледњих свезака ^Отаџбине" од г. Свет. Вуловића, и у једном руском часопису и засебној књижици од г. Нила Попова. Осим тога писао је г. Кулаковски у српским и руским чаеописима занимљиве члапке о руској и српској књижевности. Он оставља у нашој вел. школи спомен вредног и способног наставник:?, а међу нама спомен доброг пријатеља и словенског родол.уба. Те не сумњамо. да ће у својој отаџбини наћи својој снреми, својој вредноћи и способности достојно нризнање и уважење, кад нисмо били срећни да још и даље остане у нашој средини. — У одбору аа науке друшгвене и историске Српског Ученог Друштва изабран је за председника г. Владимир Јовановић на две године, пошто је досадањи председник г. Стојан Бошковић бивши изабрап пре две године. по одредби друштвеног устава одстуино. — У четвртак пре иодне држади су удеоничари „ Београдске задруге за иотаомагање и гитедњу а први главни с*уп у општинској дворани. Дворана беше дупке пуна, што је доказ да је грађанство престозице појмило важност и потребу те установе. Скуп је отворио г. Јован БошковиК проФесор велике школе као председник привременог одбора, поји је обавио све претходне мере да ово друштво одпочне радити. Привремени одбор, коме је г. Ђ. Нешић као члан тога одбора израза дао, био је мишљења да скуп на основу потврђених статута приступн конститујисању задруге н да према томе изабере унравни одбор и прописан број надзорника , како би задруга 1 јула могла почети радити. Но пошто се на скупу са више страна изразила жеља да се статути у неколико и то пре конститујисања преиначе, то је скуп на предлог г. Брапка Петровића решио да се из средине његове изаберу 10 чланова у нривремени одбор којн ће са дојакошњим нривременим одбором још једаред проучити статута и иредложити главном скупу нужне 1 На осиини УП и 249 стр.

измене и донуне. Овако допуњен одбор имаће у нрву недељу 27 о. м. у 4 часа по подне свој састанак у дворани грађанске касине, а главни скуп држаће се у другу неделу 4 Јула о. г. До тог дана штамнаће се имена свих удеоничара, како би удеоничари имали бољи нреглед за нзбор уиравпих чланова. У интересу је саме ствари да се господа удеоничари који би имали да нрсдложе какве измене и допуне обрате до прве недеље нисмено или усмсно привременом оХбору са дотичним предлозима, како би се главном скупу олакшао рад. Нови удеоничари могу се унисати код привременог одбора или на главном скуцу 4 јула ове године. — Последњи број „Самоуираве^ узаптмла је иолиција.

И 3 Ј А В А Кад је 19 октомбра 1880 године одступио са владе кабинет Госп. Јована Ристића, ја сам био народни посланик и председник суда општине Сипићске. Посланик сам нрестао бити кад је влада „виделоваца- распустила редсвну скупштину, али сам као предссдник остао до 30 јануара 1881 год. Јевта Благојевић тежак из Сипића са још неколико трчилажа, чим је пао кабинет гос. Ристићев јавно је прогиву мене радио добијајући инштрукције од пок. началника Ђелмаша. Он је говорио : да је г. Ристић рђав државник !! да је упроиастио земљу и да су свп рђави и непоилени који су га за време њсгове владавине нотпомагали. Једном речи:Јевта је у својим рукама имао „виделовачки и речник најбезобразнијих и најскареднијих речи којима је почашћивао бив. владу, а и.све остале који су је потпомагали. Јевти је у овоме „мучноме" послу био главнн учитељ и десна рука Василије Марковић учитељ Сипићски, који се у партајској заслепљености дотле заборавио да је 14 јануара 1861 год. о Св. Сави са школске светкорине отерао из школе новећи број Сипићана, који су н . светковину дошли као родитељи ђачки. називајући их у,Ристићевци" и псујући г. Ристићу оца н матер. У колико је овај ноступак учитељев смешан а у исто време и жалостан лако је појмити. Он је овако радио у цељи: да ко би га министар Новаковић преместио у Београд. или Крагујевац, што мује као што се сам Фали и обећано, чим сврши некакву „нолитичку мисију" над-а-мном по датом му упуству из Београда. Овај жалостан учитељ н унљувак нросвете трпи се и данас у школи Сипићској на поругу и срам школе и ако је до сад два нут тужен министру од готово целе општине Сиппћске.

бравуре, да бих моралном силом удивио онога јунака телесне силе, оног ваљанога војника. који је пун срца и пријатељ је тој девојци. којој ће казати, да сам душа од меди ! Ја се правим Наполеон, кад бих требао да сам сераФим!... Најпосле, имаћу можда једног пријатеља, платио сам га доста скуно; али пријатељство тако је лепа ствар! Шест милијона — ето цене за једног прцјатеља; но ту цену човек их не може много имати. Код ових носледњих узвика уђе Лабријер у кабинет свога пријатеља. Био је тужан. — Но, шта ти је ? рече му Каналис. — Отац иште, да се његово) кћери остави слободан избор између оба Каналиса... — Еј, бедниче! викну песник смејући се. Та тај отац врло је иаметан човек. — Ја сам дао поштену реч, да ћу те одвести у Хавр, рече Лабријер жалостивно. — Е, синко мој, одговори Каналис, чим се тиче твоје среће, можеш се ослонити на мене... Ја ћу искати допуштење за одсуство од месец дана .. — Ах! Модеста је врло лепа! викну Лабријер очајно, и ти ћеш ме лако смрвити. И сам сам се чудио срећи, да се

она са мном занима и рекао сам у себи: она се вара! — Ништа; ништа! видећемо! рече Каналис са свирепом добром вољом. Оно вече после обеда Карло Мињон и његов касир јурише из Париза у Хавр а поштански кочијаши добили су добру напојницу. Отац је сасвим умирио чуварско псето у погледу на Модесту и разрешио га је од дужности и обезбрижио што се тиче Биче. — Све је да не може лешне бити, стари мој Димеји, рече Карло, који је код Монженода распитао за Каналиса ц Лабријера. Имаћемо сад два лица за једну улогу! викну весело. Ипак преноручи он своме старом другу, да ником ништа не казује за комедију што ће се одиграти у Шалету' најмекша освета, или ако хоћете, лекција што је отац чига кћери. На путу од Париза до Хавра имадоше оба пријатеља дугачак разговор. из кога пуковник сазнаде и најснтније догађаје у његовој кући у току ове четири године дана; а Карло опет извести Димеја, да ће славни кирург Денлен пре свршетка овога месеца доћи да прегледа очи у гроФице, па ће онда моћи казати, да ли је можно повратити јој вид. Пред сами доручак праска од бича у | руци ностиљона који је рачунао на до-

бру напојницу, јави обојим Фамилијама у Ш^лету, да се два стара војнина враћају. Само радост оца, који се враћао после толика одсуства. могаше имати толике бујности: па и сва женскадија изађе на мала врата. Нматолико оцева, толико деце. и можда више оцева него деце, који ће појмитизанос подобна празника, који књижевник срећом никад није морао да описује, јер најлепше речи и сама несма слаба је снрам таквих чустава. Можда слатка узбуђења и нису згодан предмет за књижевни опис. Тога дана не паде ни једна реч, која би могла номутити радост куће Мињонове. Као неко примирије наступило је између оца, матере и кћери у погледу на тобожну тајну љубав, са које Модес1а први пут бледијаше. Са дивном деликатношћу, којом се одликује ирави војник, остаде пуковник непрестано уз своју жену и не пушташе јој руку, на носматраше Модесту, не могући се наситити дивећи се тој финој . елегантној, појетској лепоти. Зар се по овим ситницама не познају људи од срца? Модеста се бојала нарушити тужну радост свог оца и матере, па би час по дошла. да путника пољуби у чело; а љубећи га чешће, она као да га хоћаше за двоје пољубити. — 0! мило дете моје, ја тс разумем! рече пуковник и стиште руку Модести, кад га онаједном обасинаше миловањем.

— Иути! одговори му Модеста шапатом и иружи прст на матер. Днмејево у неколико лукаво ћутање узнемири Модесту због успеха путовања у Париз; каткад би крадом погледала у норучника, али не могаше проникн -ти кроз ону дебелу кожу. Као паметан отац. пуковник хоћаше најпре проучити карактер своје јединице и да се договори најпре са женом, па тек онда да се искупе у већу. од које ће зависити срећа целе нородице. — Сутра, мило дете моје, рече оно вече, устани раније, па ћемо заједно ићи. ако буде лепо време, да се мало про! ђемо поред мора... Имаћемо да се разговарамо о вашим песмама, госсођице Лабастова. Ова реч и очински осмех за њом, који као одјек указа се и на Димејевим уснама. беше све што је Модеста могла знати; али то беше довољно, како да јој неспокојство утиша, тако и да јој побуди љубопитство, те од силна премишљања касно заспа. И тако сутра дан била је она сасвим обучена и готова пре пуковника. (Наставиће се)