Српска независност

— 38Х —

ових закона чивно, какве приметбе ВЈадн, а и мннпстар веди, да и он о томе нншта незна. Но бидо у томе како му драго, свакако су та оба сдучаја сасвим различна од случаја са закоиом о таксама. Ни у једном од она два пређашња случаја вије се законом дирало у унутрашњу уараву цркве «.»« вере, док ва против у закону о таксама има и та кових наређења. која лубоко вређају Јогле иравос.шв-не вере. Оба прећашња закона тидала су се само ирихола протојереја, н цркава и манастира ; а закон о таксама ме шао се у саму веру , прописујући на прнлику да се ни црквени благослов не може дати бесплатно. Са те основне разлике, у овим случајевима, митрополит п није био позван, биш ио напредвомевутим положннм зако ввма, да о томе чини ма какве приметбе влади : док је међутим дужан био да то учпни на онај виделовачки закон о таксама који врећа нашу православну веру. И кад је митрополит, држећи се закона, те приметбе учинио, онда он за то није заслужио ни прекор, а још најмање је могао то бити мпнистру вовод да га лпшл његовог високог звања, на коме је српску цркву достојно заступао преко 20. година. Виделн смо, да прва два .разлога" пнсу толпко вредва, да би се њима могао оправдати тако замашан акт, као што је нередовно збачење митрополита. Хајде да оцени мо и трећи миннстарски „разлог" за то. Но о томе у идућем броју.

ГЕНЕРДЛ СЕОБЕЉЕБ рот»ен 14 септембра 1843, ј-мро 24 јуна о. г. Словеески свет дубоко је потресен изеенадвом смрћу великог словенског натриоте, чувеног јунака и нрослављеног војсковође руског, генерала Михаила Димитријеви-

ћа Скобељева. Као што се. на жалост, обистпвило, умро је Скобел>ев 24 Јуна о. г. у 1 час по повоћи у Москви у хотелу „Диео", где се због индустријске излож бе неколико дава задржао путујући из Мшцјса ва своје добро Спаскоје. Смрт је дошла од срца, коју је бол>у геверал навукао од једне појаче контузије приликом јуриша ва „зелеви впс а у последњем руско-турском рату, од које је читав дан бпо ван себе. Држп се да је катастроФа наступила због тога, што је Скобел>ев ва веколико дана пред свој долазак у Москву прејахао са сво јим козацима 86 врста. О последњпм часовима генера ла Скобељева јављају, даје генерал цело вече бно весео н расположен у друштву својпх пријатеља и позваппка. Око 12 часова легао је у кревет, а у 1 час по поноћп бпо је мртав. Глас о смрти његовој рас прострео се као муња по целој Русијп. Цар је био тако потресен, да неколико часова није ни с ким хтео говоритЕ. Прво што је учинпо беше наређење, да се генералвп ађутанти кнез Трубецкој, гроФ Адлерберг и Баранов крену у Москву. С њпма је отпутовао и генерал Черњајев. У самом вароду руском учинила је вест о смрти Скобељевл.евој ужасан утисак. Из свпју крајева простране Русије стижу изјаве жалости и велпког саучешћа. Пред хотелом у коме је Скобељев издануо стоји светина и дању п ноћу. Генерал Скобељев био је ожењен са гроФПцом Гагарин, во живео је у последње време одвојено од ње. Деце није имао. Мати му је, као што је познато, мучки убијена пре 2 годнне кад је обилазнла балкавско волуострово да дели мплостињу. Од присних његовпх остале су три сестре : кнегиња Бјелоселска , госпођа Шереметјева п гроФица Бо-

харне удата за кпеза Лајхтенбершког. У Михаилу Скобељеву губи Русија највећег јунака п једног од најспособнијпх генерала, а цео словенеки свет искреног и одушевљеног прнјатеља и поборника словенске самосталностн и слободе. И мн Србн осећамо дубоко бол за овим дивним и велнким јунаком и пријатељем, коме не беше суђено да дочека остварење својпх и опште словенскнх ндејала. Његова је смрт тепгки удар за све нас. Ои је уживао снмпатије наше док је живео и радпо у опште словен ском интересу; после смрти његове очуваће му благодарвн Срби трајан спомен у срцнма својим. Нек је мир светом пепелу Скобељевље-

АУСТРИЈА И СРПСТВО (У ОЧИ СРПСКОГ УСТАНКА ПРОТИВ АУСТРИЈЕЈ (НАСТАВАК) И ја смем да кажем да н сам небнх никад вншта о том знао да ннсам ишао мало у страну од обичног друма чита лачког и нутннчког. Дакле, прост <&акт је да је нападе Фрање ЈосиФа на слободу Бокеза 1869. постигла савршени иста судбина која и подобне нападе његових предходннка на Моргенгартен и Семпах! * Нитн је ова светла страна историје заборављена у самој земл>и! Ја сам видео у далматинским кућама мале слике ових јуначких бранилаца својих права где својски сурвавају туђинског нападача у стрмоглав. Ова Царска и Краљевска и Апостолска интрига бн, дакле, овим потпуно нзиграна. Стара права дотичног народа буду понова призната; и човек, који себе зове њиховим владаоцем нађе за мудро да држи своју царску реч све док му се која згодиија прилика неукаже да ју понова погази. Ево довде је ствар Јужне Далмације стајала сасвим одвојено од ствари југоисточне Јевропе уопште. Она није имала ничега непосреднога са тако званим источним питањем. Свакако Турчин није , крив што је Далмација овако узастоице издавана, пити је то био какав варварин ; Султан, већ главом Апостолски краљ, , који је погазио веру према Бокезима. Али седам година доцније, већа и мања | струја догађаја теку заједно; п од 1875 на овамо историју Далмације није мо| гуће одвојнти од опште историје југо! псточне Јевропе. Те године и мени је у I део пало да први пут видим Далмацију 1 а добијем нешто мало зрака са бојишта * Моргенгартен н Сеинах (у Швајцарској; оозвате као две пресудне победе Швгџцараца нро! тнву Аустријанаца. 11р.

| Херцеговипе. Устанак у овој последњој нокрајини (Херцеговинн) који се показ* као извор свима одтадањим променама беше онда у свом зачетку. Тај је уста| нак, шта више, стајао у тесној свези са посетом коју је Фрања Јосиф . у својству Краља Далмације и Господара Ко; тора, непгго раније учинио том крају. Сама посета сматрала се као знак из! мирења. Крал> је био лепо примљен ' као што то обично бива — е је мучна то ствар не поздравити влахаоца, којм би требао да буде какав необичан мрски тиран па да му људи изађу на сусрет и с простим ћутањем. Међутим. нема сумње да су Јужни Словени онда тврдо веровали да је краљ Хрватске Славоније и Далмације с њима : тако исто мало сумње може бити да је њему у томе часу једна племенита бућност стајала отворена — да је само он био човек да ју пригрли. Као крал> толик«^ краљевпна у којима је словески живаљ огромна већина, он се могао ставити на чело тој већини: а као такав — нао словенски краљ — постати ослободилац југоисточне Јевропе, и учинитн све оно што је Русија после учинила. а да непробуди сву ону суревљивост и ону мешавину на коју наиђе Руеија. Оно ишчекивати овако што од Аустрије значило бн што и сањати али, збиља, она је била донекле добар комшија родољубима Херцеговине. Так^ за време мог бављења у Далмацији 1875 год. ја сам видео да је ; устанак добијао сваку могућу помоћ од Аустрије — изузев проста ратовања противу Турске. Исте годипе ја никад • нечух ништа о догађајима 1869 и још живех у илузијама од 1867. Шта више , и ја и г. Еванс отворено смо се онда нзјашњавали у корист аустријске анексије Босне и Херцеговине, а главни нам је разлог био тај, да једна велика сила као Аустрија може праведније судити и Хришћанима и Мусломанима но Србија и Црна Гора. И ја још једнако мислим да би улазак Аустрије у Босну 1875, онако како Аустрија изгледаше 1875. био поздрављен од Хришћана као избављење. Краљ Угарске несмеде учинити оно чему нагињаше краљ Хрватске, Славоније и Далмације. Маџари спорише и најмању љубав оном племену јевропском над којим они тако зиатно господарише. Политика двоглаве монаркије постаде према томе маџарска. И не само што се никаква помоћ више несмеде указивати јунацима Херцеговине, него им се почеше свуда препоне стварати. Ето тако се између осталога деси и то, да војвода усташки Љубибратић би, на један карактеристичноаустријски начин, на неаустријском земљишту, мучки ухваћен. Него вредно је забележити у самом овом чину неки ступањ напретка. — Овај садањп Фрања Јосиф није, душа ваља, издао био Љубибратића Турцима да га на колац натакну, као што оно учини (са Регазом) у ранија врсмена један његов претходник; али тада је сваки Србин. па био он у границама хапсбургове монархије или ван ње, створио себи мњење о глави тог дома. Сваки онда виде да ће за њи (Србе) меродавне бити реалности од 1.*-69 а не наде од 1867 и 1875. И донста у години 1878, при склапању берлпнског уговора. Аустрпја показа своје право лице, и обелодани политику — ње

МОДЕСТД МИЊОНОБА приповетка X. Балзака Превод с ♦ранцускога. (НАСТАВАЕ) — Господин барон, рече, начинио је себи од свога секретара свога најбољега пријатеља. Но! ја бих лепо проша >, кад господин Дабријер не би исто онако био намештен, као и сам господин барон. А онда, господин Лабријер реФерендар је код рачунскога суда. Герман се није иначе показивао него у црну оделу, са тесним рукавицама, у чизмама и одевен као какав господин човек. Помислите, како је могао падати у очи и како су по овом огледу могли судити о славном песнику. Слуга велеумна човека најпосле и сам постане уман, јер дух његовога господара најпосле се сиђе и на њега. Герман није претеривао у својој улози, он је био прост и доброћудан, као што му је Каналис био пре-

поручио. Сиромах Лабријер не помишљаше, колико му штете чини Герман и на какво је ионижење пристао; јер од нижих сФера допреше и до Модесте некоји одривци од јавнога разговора. И тако Каналис ће узети свога пријатеља у своју пратњу, у своја кола, а карактер Ернестов не допушташе му да за времена увиди криви свој ноложај и да му за времена доскочи. Закашњавање , на које је Карло Мињон викао, било је прич 1њено моловањем Каналисова грба на интов и наручбинама код кројача; јер је несник обухватио бескрајни свет оних ситиица, од којнх и најмања има уплива код девојке. — Не брините се, рече Латурнел Карлу Мињону пети дан; јутрос је коморник господина Каналиса свршио посао ; узео је у најам павиљон госпође Аморовице у Санвику, са свим намештајем, за ссдам стотина Франака, па је писао своме господару, да може доћи, јер ће наћи све спремљено при доласку. И тако ће та господа бити овде у недељу. А добио сам и ово писмо од Биче . .. Као што видите, кратко је: „Драги мој натроне, не могу се вратити пре недеље. Овде имам да прибавим неке врло важне податке, који се тичу среће једне личности, за коју се ви интересујете." Долазак ова два лица исто тако баци Модесту у тугу; још је њом владало чуство њенога пада, још је била збуњена, нити је она биза онолико сујетна, као што јој је отац мислио. Има дражесна допуштена сујета, сујета душе, која бв се могла назвати учтивошћу душе; и тако Карло Мињон, кад је замерао својој кћери, није правио разлику између жеље за допадањем и љубави по разуму. међу жеђу за љубљењем и рачуном. Као прави пуковник царев, он је у тој коресноиденцији , коју је брзо прочитао, видео само девојку. која се наметала једном песнику: али у нисмима, која нисмо саопштили, да бисмо избегли одуговлачење, познавалац би се дивио стидљивом и љупком устручавању, које је Модеста наскоро примила на место оног наступајућег и лаког тона у њеним првим писмима , а тај прелаз посве је природан у женских. Отац би имао грозна разлога у једпоме погледу. Последње писмо, где је Модеста, заиста троструком љубављу, говорила тано, као да је брак већ закључен, изазвало је у њему стид; отуда јој је отац био толико прек и свиреп. да је присиљавао , да прими човека, који је недостојан ње, а према коме је душа њена полетела била скоро обнажена. Она је питала Димеја за његов састанак са песником; она је на леп на-

чин знала да од њега измамн најмање појединости и њојзи није Каналис био такав варварин, кдо што га је поручик описивао. Она се насмешила при спомену оне лепе папине шкриње, у којој су била писма од хиладу и три жене овога књижевнога дон Хуана. Више пута дође у искушење да каже оцу: Нисам ја једна њему писала, него најбоље женске шаљу лишће за несников лавров венац! Модестин карактер промени се у току ове недеље дана. Ова катастроФа, која је заиста велика била код ове тако нојетске природе . пробуди оштроумље и накост. пгго су скривени били у ове девојке, те ће њени несуђеници у њој да нађу страшна противника. И заиста. кад се у млада лица срце расхлади, глава постане здрава; оно тада посматра све са неком брзином суда, са неким шаљивим начином, који је Шекспир дивно изнео у лицу Беатриче у Много вике за ништа. Модеста се врло згади на људе, међу којима су најодличнији нреварили њене наде. У љубави оно , што женска држи да је гнушање, то је просто да види ствар као што је; али што се тиче чуства, оиа никад није на чисто с истином нарочито не девојка. Она ако се не диви. презире. II тако после нечувених болова Модеста је морала на се узети оклоп 1 на коме је, како рече, урезала рез ире-