Српска независност

Завршујућн ту своју „штедњу" према Митрополнту, Министар Новаковићу, у току свог даљег одговора. на шнроко н на дугачко разлаже: како држава нма права да ностав.га и уклања архнјереје; и како то обоје не долази у сукоб са канопима православне цркве. Но пео тај Министров говор био је савр шено излишан, јер у нас ннко и не порнче државној власти то право. А речи може бнтн само о томе: 1., којил путем држава да врши своје право уклањања архијереја. Ми велимо само путем ааконитим , а Миннстар Новакови11 обишао је тај пут, отишао је на странпутицу. прп уклањању Мптронолнта Мпхаила. 2., каква следства по закону треба да настуне. кад држава уклони архијереја са звања? НоваковиК разлаже, да у таквом случају држава не мора да има никаква призрења према уклоњеном црквеном достојанственику, да ннје дужна давати му никакву нензију плн награду; а ми велимо нанротив. И да не говоримо нпшта о томе, колпко се понпжава углед поглавара цркве. кад се зна, да се он по во.ђи Мпнистровој може у свако доба лишпти н свога високог ноложаја и свога г насуштног хлеба 1 ', ми ћемо се огранпчпти, да само по закону о чпновницима расправимо право уклоњеног архијереја на материјалну пакнаду из државне касе. Новаковпћ тврди да Митрополпт Мпхаило по закону о чиновницима нема права на пензвју из државне касе; али то његово тврђење иротивно је закону. Сам Новаковић прнзнаје, да ..сваки којп буде указом (Мннистар је, случајно или навлаш, ногрешно рекао „законом") постављен на извесно место, има према томе права на пензпју, у оиште сва чиновничка права" („Видело", број 95). И Мвтрополпт је Миханло указом блажено почпвшег Књаза Мплоша, а у Форми каква је била онда био нос тављен зато место, и на њему часно и поштено нровео впше од 20 годпна, па следствено п Мптрополит има право на пензију, и по признању самог Новаковића н по §-у 71 закона о чинов.. који глаеи: _право на пензију задобпја чпновник.

кад наврши десету годину службе". И ово право нико му не може одузети другнм путем сем како закон прописује. А ево како то прописује § 29. закона о чиновницима: „плату, пензију и остале користи н одлнчија са службом државном свопчана, не може чиновнпк другче нзгубити, ио за своје кривице И)>есудом судско.н , или начнном у закону проппсаним". А да су н архијереји сматрани као чиновници, имамо два прнмера из раније нрактике. Један је такав случај био са нокојинм Гавром владиком, а други са Мојсејом. Обојицу су наши конзервативцн уклоинли са њиховог владпчанског звања, и обојпци су указом књажевпм одредили издржање из државне касе на основу §-а 7(ј закона о чиновншџ1ма , јер нису пмали десет година службе. Да те владике нпсу биле сматране за чинов] нике неби им се издржавање могло одређиватп указом књажевим, јер прнватнпм лицима пздржавање се из државие касе може да одреди само решењем скуаштине и Краља. И сам г. Миннстар зна врло добро, да се архпјереји постављају на то место Кра .Ђевпм указом, па зато је чудно и нема нпкаквог разумног основа, што он баш њима одриче чи новничка нрава , која и сам приз1 наје свакоме , који је за извесно звање ностављен краљевим указом. Најпосле за оправдање тога. што је Митронолпта оставио без икаква пздржања из државне касе. Министар узнма у сравњење министарску службу. Минпстар, велп г. Новаковић, плп је дошао на то место са | каквог државног звања, п онда, са одступањем илп уклањањем из Министарства задржава своју ире/јашњу а.шту и ирема њој чиновничка \ арава; или је Министром постао пз : приватног живота, и онда нема ни| каква нздржања или илате, ако нпје миннстровао десет годнна, а ако јесте, добија из државне касе извесну суму годишње. Прнзнавајући да је правилно ово Новаковићево гледиште на мшшстарска звања, ии ћемо га само доиунити, да Мпннстрн, дошав на то место нз ирнватпог живота, пмају после десетогој дпшњег ненрекндног мпнпстрова-

; ња хиљаду талира из државне касе (види други одељак §-а 37 закона о чиновниццма). Па хајде да нримимо то сравњивање Митроиолита са Министрпма. и да внднмо, какво је нраво Митрополпт Михаило имао баш и по томе сравњељу. Митроиолнт Мпхаило није постао владпком из иривитног живота, већ као указни ирофесор богословије, и по томе има право бар на целу алату места, са кога је узет , као што велп одељак реченог §-а 37. закона о чпновннцима. Сем тога Мптронолнт је као владика п Митрополит провео више од 20 годпна , и по томе задобио је, по друтом одељку истог §-а 37., право бар на 1000 талира издржаI ња из државне касе. Узело се дакле како му драго, свакако није се Митрополит, по закону, могао оставити без икакве пензије или издржања из државне касе. Но да, Новаковпћ навађа као даје тако било са двојпцомњеговнх колега, са предј седником МпнистарстваПироћанцем, н Мпнистром Мијатовнћем. Ми не можемо довољно да се пачуднмо, како је могао још и то наводити у одбрану I свога поступка према Митрополиту. Зар г. Новаковнћ не зна да г. Пироћанац дошав за Министра из нриватног ноложаја и немај)%и десет година државне службе, пије ни могао , по реченом §-у 37 закона о чиновнццима, аолагати араво на аензију; а да се је г. Пироћанац у место пензпје. која бп му — и да ју је добио —, бпла мала, брзо наплатио великом платом, безиостеаеним иротивном закону, авансманом за члана чрве класе Касац. Суда, — то је тако добро познато свакоме од нас. да би боље г. Новаковић учинпо, да то ни помињао нпје. А са г. Мијатовпћем ствар још горе стоји. И он пстпна. иије имао прако на аензију , јер ннје нмао десет годпна службе: али је као Ми нистар на расположењу неарекидно примио своју целу алату , коју је имао као чиновник док није аостао Министром. Ми не номпњемо ово што би хтелп рећи да ово није било у реду: напротнв, то ,је било сасвим у смислу § а 37 закона о чпновницнма. Но ово иомињемо само са

тога, да не би ко веровао, као да је г. Мијатовић тада остао без плате, као што би се могло пзвести из речи г. Новаковићевих: „тај нсти случај био је једаппут и са г. Мијатовићем". У осталом и норед те нлате, и г. Мијатовпћ се тада убрзо накнадиотакође безаостеаеним авансманом. Досадањим нашим разлагањем. ми смо бплн намерни доказатиово двоје: да су недовољни „раалози", којеје Новаковпћ навео за збачење Митрополпта; и да је иротивно закону, што је Митрополит остављен без пкакве пензије из државне касе. А да ли смо ми то и доказа-ги, остављамо непристрастнима нека цене. «<»•>« Славни Скобељев Колико је јако потресла сав руски народ прерана смрт славнвг руског генерала и патриоте Скобељева. може се видети из руских патриотских листова, који са највећим болом пишу о смрти славног генерала. Мп смо у нашем листу дали већ израза туге и жалости о том несрећном случају, и обећали смо да ћемо све оно доносити у нашем листу што руски листови буду о њему нпсалн. Ево сада ночињемо то: ,,Рус" пише: ..Скобељев је умро Наша народна слава. наша пада. у цвету својих годпна , у пуном развнтку својих значајних врлина, баш онда када је он стајао на нрагу још сјајннјег понрпшта. као будући снажни заштнтннк Руснје протпву евију њеннх спољних неиријатеља. који желе н мнсле иогнбју њој. Једно само његово нме вредило је колико н целе армије. Како ће се ужасно потрести од те вести сва Руспја, сав рускл народ и сав словенски свет, а како ће ускликнути све оно, што спрема окове Русијп н СловенетнуНеда се нама. да на пашем земљпшту живе таленти и генијп... Жалосно. Жалосно!..." Силне су ово речи. Њих само може нанисати перо великог Аксакова, који страсно љуби све што је руско и што је словенско. За ове осећаје, којима је његово неро дало одушке болном срцу своме. може се рећн да су потпун и веран израз срца свега руског народа. Само опи који искрено љубе народ свој, само велике н узорите патриоте у стању су да

ЛИС;$&К

ШОДЕСТД МИЊОНОВА ПРИПОВЕТКА X. Балзака Превод с францускога. (НАСТАВАК) — Ако је госнођица Лабастова Јтолико богата, колико је лепа, рече тетка младога херцега, онда ће бити најбоља удавача у провинцији. А она је барем од плсмићка рода. Ове последње речи управљене су биле против Вилкенових, с којима се пису могли погодити, ако су се и били понизили да оду к њима. То су оне маленс пригоде, које ће, противно законима Аристотељевнм и 0рацијевим , још једио лице да изнесу у овој домаћој сцени, али портрет и животопис ове личности, која је тако касно приспела, неће нас дуго задржати , јер је врло мајушна. Господин херцег неће овде имати више простора, него што ће га допити у историји. Његово господство

херцег Дерувил, плод брачне јесенп последњега губернатора од Нормандије, родио се 1796. године у Бечу, за емиграције. Вративши се 1814. године с краљем, стари маргпал, отац садашњега херцега, умре 1819. године, не могавши сина оженити, ако је и постао херцегом Нивроном; он му остави само огромни замак, Ерувил, иарк, неколике земље, што су уз то ишле, и мајур један. који је са доста натеге наново купљен, свега око петнаест хнљада Франака доходка. Луј осамнаести даде сину звање великога коњушара, који за Карла Десетога добн дванаест хиљада Франака плате, намењене сиромашним перовима. Штајетој нородици била плата великог коњушара и доходак од двадесет и седам хиљада франака? Истина, млади херцег имаоје у Паризу краљева кола, свој дворац у улици луврскога светога Томе код велике коњушњице; али ова плата потрошила би се зими у Паризу, а двадесет и седам хиљада Франака отишли би облето у Нормандији. Ако је овај великаш остао још неожењен, томе није био толико крив он, колико његова тетка, која није познавала Лафонтенове басне. Госпођица Дерувилова имала је претеране претенције, које се нису слагале с духом времена, јер велика имена без новаца нису никако могла наћи богатих

наследница у високом Француеком племству, које је већ и онако било у послу око обогаћивања својих синова. упропашћених једнаком поделом добара. Да би се млади војвода Ерувнл могао добро оженити, требало би ласкати великим банкерскии кућама, а горда кћи ерувилска све их је увредила заједљивим речима. Првих година рестаурације, од 1817. до 1825. годпне, ако је и тражила милионе, инак госпођица Ерувилова одби госпођицу Монженодову, кћер банкерову, којом се задовољио господин Фонтен. Најзад, после толиких леинх прилика, које су њеном кривицом пропуштене биле, нађе она сад, да је богатство у Ннсенжана на врло згодан начин искупљено, тако да се није могло изаћи на сусрет частољубљу госпође Нисенжановице, која је од своје кћери хтела да начини херцегињу. Краљ, желећи Дерувиловима повратити стари сјај, готово и сам је ишао на руку овом браку, па је јавно казао за госнођицу Дерувилову, да је поманитила. Тим начином изложила јететка свога нећака подсмеху, а и сам херцег имао је смешних страна. И заиста, кад се збивају у свету велике ствари, отпадају од њих мрвице, а Француско племство показује нам у овом столећу доста огризина. Зацело, у овој дугој псторији нарави немогу се тужити ни племићи ни

клир. Ове ^две велике н величанствене друштвене потребе ту су добро засгупљене: али зар неби-арачило одрећи се лепога наслова историкова, кад би човек бно пристрастан , кад не би овде показао на изпорчавање соја? Како је то, да је племе снажних н храбрих, да кућа 1 тих гордих Ерувнла, који су краљевству дали славнога маршала, кардинале, цркве, војводе Валезијанима, јунаке Лују четрнаестоме, да су они завршпли у слабом једном створу мањем и од Биче? То је једно питање, које човек може да стави не у једном париском салону, кад чује да пријављују не једно сдавно име француско, а види да улазн мајушан, слабуњав, сптан човек, који изгледа да му је душа у носу, или какви окленани | старци, или какав чудан створ, код кога ј носматрач с великом муком нађе какву ! црту, код које биуображење нашло знаке I некадање величине. Разметљивост краљевања Луја петнаестога, оргије онога ' времена себичнога и кобнога; родиле су сувоњаво покољење , код кога су само мањере преживеле велика исчилела својства. Облици. то је једино наследство, : што га племићи одржавају. И тако, изузимајући неке изузетке, може да се протумачи она самохраност, у којој су остатци краљевања госпође Помпадуре пу| стили да пропадне Луј шеснаестн. Плав,