Српска независност

— 452 —

— У Угарској је умро Бе.ш Сењде , хонведскм иуковнш; и маџарски министар војии. Сенде је био родом из Лутоша. — Поново се иоговара, да ће аустријски кссар ускоро иоходити итадкјанског кра.Ђа. Чудновато да је та вест поникла непосредно после позватог атентата у Трсту, због кога аустро-угарскн листови одсудно окрив.Ђују итадијанску народну партнју у Аустрији, која, бојаги. схоји у вези са самом пталијанском владом. -— Рускн листовп јављају, да је измећу Руснје п Аустро-Угарске овладала ,јака запетост због »екнх немилнх појава на граници. Мпсли се, да су Еврејп којн су се поново враћали у Русију дади повода тој запетостп. — Овогодишња омладинска скупштпна }тарских Срба држаће се 15. августа на вел. Госпојину у Вел. Бечкереку. — Бугарски министарскп савет израдно је нов изборнп ред за бугарску народну скуппггину и изменио је у споразуму са државним саветом досадању административну поделу Бугарске. По новој уредбп делиће се Бугарска на 14 округа. Према томе ће се смањитп број чиновника. п које отуд, које пак што ће се н друге неке економне мере предузети, нада се влада да ћеимати до 3 мплиона динара уштеде. Дал.е јав.Ђају из СоФнје да су генерал Соболев, миннстар унутрашњих пуслова и генерал Каулбарс министар војнн добпли одсуство за Русију на 6 неде.га. — Министар унутрашњих послова забранио је недавно покренут орган либерала бугарских „СвЂтлина ~ на месец дана. -— У Паризу је умрво генерал Дикро, један од главних стубова Бонапартиста. — ^>1» ИЗ ЈШСТОВД 6.) РЗГС2С22С г Восток _ пише : ...-Суд који је 31 маја отпочет у Лавову над једнаесторицом галичких Руса, који се оптужују због велеиздаје, свршио се 17 јула. Поротници који су се састојали махом из Пољака и Чивута, о-

; кривили су њих четворицу. Честити старац и свештеник Ив. Наумов в уредник „Слова и В. Плошчански, сел>ак С. Гнигичека Ив. Шпундер и г. Збаража Александар Залунски, то су окривљена лица. што су бајаги нарушавали општи мир. Они су осуђени на загочење од 3 до 8 меерца. с лншењем хране једног дана сиаке недеље. Ми истина нисмо мџого говори.шоГаличком процесу, но наши ће читаоци без | сумње знати у чему се састоји кривица нменовнних лица. која се ислеђивада читавих седам недеља. Државни тужилац криви их издајством народности, вере и отаџбине. Но у чсму се састоји то издајство ? Сви окривл.ени ј су Руси, и за такове су себе признали и на суду. Но аустријској владн баш се то не допада: она би хтела да се оптужени одрекну своје народности, те да себе признају за Рутене или за који други народ ; али на то није ни један од ; окривљених пристао. Тако је исто смеI шна и отужба за нздају вере и отаџбине. Њихова је отаџбина Галичка Русија, којој су онп служили искрено и верно, како то приличи руским патриотама. Тако исто они н'*су мислнли да преврну и издаду веру своју (?) јер су још остали унпјати, премда је њихова искренаитопла жел>а да се поврате у веру својих отаца. Нема сумње да се ова парница водила за то , да се вређа Русија и да се она окриви да ради противу Аустпије. Но ово окривљ.ње је неправично. Руски народ зацело жели уједињење своје браће у Галичкој , Угарској и северо-Буковинској Русији. Но наша дипломатија шта мисли у том погледу незнамо. Русија је ангажована на сваки начин да не да да пропадају њена браћа ни она на истоку у Босни и Херцеговинн Боки Которској и Галицији, под јармом Аустро-Маџарском. Но нека никако неокривљују аустријски судови нашу браћу, ми смо уверени, да све то неће у њима пскоренпти I руско народно чуство, на против они ће се поносити што су пострадали за руску земд>у, за народност и веру и то ће их подкрепити да и даље служе општеруској мисли. која ће с божијом помоћу увенчати се уједињењем Галичке, Угарске и Буковинске Русије са моћном Ру; сијом ц .... дописи У Сомбору, 1 Августа 1882. У борби Јеврејског као и сваког другог питања указују се с аочетка разни назори, који доцније по даљој расправи 1 номоћу јединомисленика, сурадника и дописника све ведрији и чистији постају.

Ово што ћу да наведем нека се несматра као нолемика, него као братска I примедба, која држим да ће се исто таI ко братски примити, као што је као бра■ ту нишем и шпљем. ј „Талмуд- је извор покварвности Јеврејске," велп Г С. Независност, а ово стоји ; историја нам сведочи, да је Јеврејство једна по обстанак оетали народа, как<> прс. тако за време и после Христа, као и дан данашњи онасна секта, која се нв само са религиозног, него н са моралног, културног и народно економног гледишта расправљати има. По назору дотичног листа би се Јеврејство без _талмуда" као „извора* њене иокварености поправило, относно, неби било онаково какво је данас, алн као што реко, историја сведочи да је Јеврејство п пре постанка .,талмуда ц онаково нсто било какво је данас после „талмуда 1 -, и да је »талмуд" само израз тога поквареног друштва, номоћу кога је свој опстанак до данас не само омогућио, него опстанку остали народа загрозио. Нуни 1400 год. дакле била је та секта верна своме „талмуду", као тајном програму кога садржина осталим народима непозната беше. Са уништењем г талмуда* Јеврејско питање као решено сматрати, и даље их у друштву трпити била би највећа несрећа по ово последње, оваком „препорођају- неби се ни само Јеврејство , много одупирало, — али ко би добар стојао, да се при оваком решењу јеврејског питања неби кроз кратко време какав нов, по опстанак те разоравајуће ј секте, нуждан ..талмуд" — може бити | још опаснијег садржаја — у тајности створио, или да би ова секта без „талмуда и друкчија била него што је данас? 0 овоме дакле ваља више мислити, пак ћемо се осведочитп. да поквареност Јевреја не извире из »талмуда" него -талмуд" из Јеврејске покварености. која поквареност као куга осталим народом овлађује и епидемично на исте утиче. Одузети пак просто еманципацију и тиме Јеврсјско питање као решено ј сматрати, значило би данас толико, да | је Јеврејству слобода јавног отимања одузета, које бн под огртачем нејеврејског народа свој занат даље терало, тим ' боље, почем је, поквареност и онако ј општом постала, која би се без подпуног нзгнанства Јевреја даље шнрпла и тако укоренила. да јој никакви здрави закони ј помогли небн. Што се утицања неморалности и шкодљивог уплива на народ тиче, ту код Јеврејства разлике нема, код Неолога, као и код Ортодокса, један је принцип деморализацнје, први су више по државу него народ: последњн пак искључиво по народ опаснн. Најача им је зидина за

коју се крију „аШапсе 1вгаеН1е" (чјеврејско савезништво") у Паризу, у који завод саразмерно сви подједнако плаћају, који их од сваке „непогоде а штити, а особито народни карастер те секте свула и на сваком месту тчује, и помоћу свог новинарства брани и уздиже. 0 овоме дубље мислцти, доћи ћемо на колосалну органнзацију тога народа, који је своју мрежу пуну вигова на цео свет бацио . и скоро рећи искључиво својој материјалистичкој цељи подвргао. — Задатак који би народе од ових имао да ослободл голем је. и садржи у себи грдне тешкоће, јер су у стању и целу, дипломацију против ове борбе покренути. и покрај неслоге хрншћанских народа утушитн је. Пре неког времена нашао се неки злочипац хришћапин Филин Хостер који је једну целу Јеврејску породицу убијством утаманио: сво новинарство је тада изјавило своје негодовање према овом крвном делу, и захтевалоје према злочину и праведну казну, која је по истрази и и нзвршена. Да видимо сада ноложај кога је Јеврејство нрсма једном крвном делу Јевреја заузело. Када је вест стигла да су Јевреји у Тиса-Есларској синагоги једну хришћанску девојку заклали и крв јој — као што се осведочило — на ритуалне цељи употребили, тада се дигло цело Јеврејско новннарство — које је нначе о томе још пре знања имало — да ову сушту истину на све могуће начине, забашуре, и свету као г злонамерну ц измишљотину представе, као и сам суд при истраги — подметнутом туђом лешином — да заведу. У Пепггн постојећи фњхијал .Јевр. савезништва" (сНе 1,ап(1е8-Сап7Ле1 (1ег П АШапсе 18гаеШе-) толико се у овом по Јеврејство критичном моменту осмелио, т. ј. занео, да је званично 80.000 <корината браниоцима на расположење ставио. којим би се Јеврејска „невиност- имала што подпуније да обелодани. Ја држим да оваки поступак и узрујаност Изранљевн синова довољно, и без судске пресуде сведочи „невпност^ обеђених злочинаца, као и „невиноет" целога Јеврејства у томе (не првом) крвном делу! Ту нам се дакле питање намеће. дали такова једна секта, или таково једно, тајно религиозно друштво, у друштву човечанском може још места имати ? С' тога дакле и опет позивам све српске детиће. да се у братско коло ухвате и мушкн своме позиву одзову, који о бићу свога народа мисле, и пеће да допусте, да се у понор велике пропасти води. Ваше борбе — рад нека је посвећен и подпуном решењу Јеврејског шггања. С. С.

МОДЕСТА МИЊОНОБА ПРИПОВЕТКА X. Балзака Превод с •ранцускога. (НАСТАВАК) — Па леио! обећаватс ли ми ону асећу верност, коју вам ја нудим ? Зар то није лепо ? Зар није то оно што бисте ви хтели?... — А што ви, драги песниче, не тражитс у браку једну жену, која би бида слена и малко ћакнута? Ја ништа друго не иштем, него да се у свему допаднем моме мужу: али ви претите девојци једној, да јој одузмете особиту ону срећу коју јој ви прибављате, да јој је одузмете код најмањега покрета, најмање речи, најмањега погледа. Ви сечете птици крила, а овамо бисте да је гледате да се лепрша. Знала бих доста песника, којима се пребацује да су недоследњи... 0! томе није било разлога, рече на нечући покрет Каналисов; јер та тобожна

мена долази отуда, што обичан човек не води рачуна о живом кретању њиховога духа. Алн ја нисам миелила, да ће човек ^ велеуман измкшљати условља нротивословна подобној игри, иа да ће то животом назвати. Ви иштете што је немогућно, да бисте имали насладу да ме ухватите у погрешци, као што чине у прнчама мађиници, који задају гоњепим дсвојкама задатке. а добре виле номажу им... — Овде би вила била истинита љубав, рече Каналис сухо, кад виде да је његову спорну ствар презрео овај танки и нежни ум, коме је Бича био тако добар крманош. . — Ви, драги песниче, у овај нар изгледате као они родитељи, који се брпну за мираз девојачки пре но што покажу мираз свога сина. Ви се спрам мене устручавате, а не знате да лп имате на то права. Љубав се не оснива иомоћу утодбе, о којој се води сухопарна расправа. Сиромах херцег Ерувил сасвим се предао улози чика Товије у Стерна. али само с том разликом, што ја нисам удовица Ведменовица, премда сам у овај пар удовица многих машта о пзјезији. Да, ми младе девојке нећемо ништа да верујемо, што нам квари наш ♦антастични свет... Све су ми напред то прорекли! Ах! ви ми нодносите ружну

ј тужбу недостојну вас : ја не иознајем више јучерањега Мелкајора. — Јер је Мелкијор у вама видео частољубље, с којим вн још рачунате... Модеста измерн Каналиса од главе до нете, бацивши нањ царски поглед. — ... али ја ћу бити једанпут амбаI садор и француски пер, исто као и он. — Ви ме држите за грађанку, рече , пењући се уласку. Али се она живо врати и додаде. оставивши се свака уздржавања. тако је била узбу^ена: — То бар није тако неучтиво, као да I ме држите за будалу. Што се ваш начин променио, томе је разлог у хаврским I глупостима, за које ми је казала моја коморница Фрањица. — Ах, Модеста, зар можете то веровати ! р^че Каналис и драматски се на1 мести. Ви бисте на тај начин претпостављали, да бих ја бно кадар вама оже| нити се једино за љубав вашега богат| ства ! — Ако вас тиме вређам после ваших сазидатељних разговора на сснекој обали, онда је само до вас стало да ме 1 разуверите и онда ћу бнти све оно што хоћете да сам, рече млавећи га својим презором. — Драга моја, миш.љаше песник у себи идући за њом, ако ти мислнш да

ме уловиш у ту замку, онда ме 'држиш за млађа него што сам. Нашто толико околишење с једном малом нодмуклицом, за чијим ми је ноштовањем толико стало, колико и за царем од Борнеа! Али нридавајући мн ниско чуство. она даје разлога може новоме држању. Је ли она лукава?... Лабријер. као што је будала. биће осамарен, па до пет година дана ми ћемо се с њом њему смејати ! Још оно вече сви опазише хладноћу. коју је ова нрепирка бацила међу Каналиса и Модесту. Каналнс зараније оде кући, нзговарајући се на Лабријерову болест, па остави поље слободно велнкоме коњушару. Око осам еатн, тражећи своју госнођу, пришапну Бича Модести смешећн се: — Јесам ли имао право ? — На жалост, ималн сте, рече она. — Али да ли сте ви, као што смо се погодилч, нритворили врата, тако да он опет може доћи? — Јарост ме је савладала била, одговори Модеста. Толика подлост потерала ми је крв у лице и ја сам му казала што је заслужио. — Па лепо ! Тим боље. Кад се вас двоје тако будете разшнли, да нисте кадри прнјатељскн разговарати се, ја узнмам на се, да га начнним тако за-