Српска независност

— 520 —

н т. д.; в кад акције Левдербанке, тог звавичвог политичко - новчавог завода Аустро-Угарске, из дава у дан скачу, — вредно је да се нашем свету взвесу вред очи звачајве речи, којима је још 1878 год. у аустријској делегацији препоручио аустро-угарскп заједнички минпстар војни аустрпјску окупацијову политнку. Он је тада у јавној седници од прилике рекао: „Сада смо, дакле, у стању да у свако доба с великом војском ударимо на Ниш и његову околину. С таког положаја држаћемо у рукама судбину балканског полуострва. С те тачке моћићемо снажно дејствовати за опстанак турске царевнпе, но, ако устреба, лако ћемо је п упропастити, а што је најглавније, у стању смо да спречимо проширење сваке агреснвне државе на балканском нолуострву. . . . Морална вредност и тежиште нашег уплпва на балканском полуострву зависи дакле од тога, хоћемо ли у стању бпти да очувамо наш мучно, и великим жртвама задобивеп положај у оппм покрајпнама до саме Дрине ? !" Ове су речи п сувише јасне бар у погледу крајне цели аустроугарске источне политике. Ауетрија је окупирала Босну и Херцеговину да спречи проширење и онемогући ојачање појединих балканских држава, па. дакле. а можда и у првом реду. и Србије. С таким политичким задатком може ли Аустро-Угарска бити нријатељ Србије, може лп према нама бити бар прнјател>ски расположена? Ми смо дубоког убећења да само крајна лакомпсленост н очнти непатриотизам могу веровати или се заноснтн прпјател>ством АустроУгарске према Србији, и по томе нека срнски свет цени политику данашњпх срнских државпнка. полптику наслона на Аустро-Угарску, која је још 1878 године, користећи се згодпом политнчком ситуацијом. јавно смела изјавпти да тежи за освојењем балканског полуострва, те је са свим ирнродно исамо доследно. што сада тежи за закључењем тајних конвенција са ноједипнм балкансквм државама. ако би се така нашла. да ту своју крајпу цед. што бол.е н сигурнпје постнгне.

дописи

Јабуковац, (окр. крајински) 5 Септем. Код иас овамо чине се велике ујдурме од стране наша три четири „напредњака" што их ево износимо на јавност. Наши су „напредњаци" имено: Јован Пајкић, поп Никола Илијћ и посланик за срез брзо-паланачки Милија Тодоровић. Нашсг општинског нисара Николу Ромића, нападају са свих страна као бајаги што му нема акт од 20 дуката, и то беше узрок те га јуче одпусти кмет из службе, у којој је био две године, служећи понггено и савесно ову опшину. Ја питам Милију Тодоровића зашто он не седи с миром у свом селу Штубику, него сплеткари и заваћа људе у туђим оппггинама? Но тебе ће Штубичани да излече од те болести, а боље нећеш и овде проћи. Добро ми знамо куда то циљате ви .напредњацп* са вашим обећањима као да хоћете да доведете среску кућу овамо у Штубик. Како то може бити, кад је Брза Паланка ту, по којој и срез носи име. Али се и наши сељаци не даду лако обманути, зато боље вам је да се ви с миром оканете наше општине. Наш ак-напредњак Јован Пајкић узрок је што по његовом захтеву премештају царину чак на сат места, изван села, пошто је био посејан кукуруз и жито, те пустили стоку која је појела, и потрла на 1500—2000 ока кукуруза и жита због чега постоје више тужаба а и парница је поведена код надлежних власти. Сад имамо да напоменемо и поп Николу који се башкари по селу баш као да он у њему заповеда. Дозвољава ли се свештеницима да с којекаквим женама које имају своје рођене мужеве живе, у блудним односима, те мужеви пропадају, а поп Никола пошто је тако упропастио кућу и мужа те јадне жене. он ју је напустио, и довео другу бескућницу, од које се цео свет гнуша, и поп Никола, место да другима да примера, оп служи нар'>ду на саблазан. Поп Никола је лежао због својнх недела два месеца у Београду у затвору али сад се никог не боји, па зато тако и ради. Наш поп Ннкола служи, тако да се свет одбио од цркве, а и опо мало људи што дође у цркву кад он служи грози се од њега. јер он служи сав прљав , неумивен. не очешљан. као да више ноћи ннје спавао. Ово мало паписах у хатар истине, а ако се још буде овако ноступало изнеће се \ своје време још више на јавност, а за сад нека је доста и оволико.

ДОМАЋЕ ВЕСТИ Комисија која у Ужици извиђа злоупотребе учињене са реквнзицијоним нризнаницама, актом својим од 9. ов. м. М 111 тражила је, да суд вароши Београда испита чланове управе српског народног зајма и комисије за преглед признаница, а имено: г. г. Јована Благојевића. ТеоФИла Спасојевића, Станоја Стеиановића, Алексу Радичевнћа, Косту Н. X. Селаковића и осгалео томе, јели Алекса Протов бив. председннк екупштински био , присутан кад је Периша Савић тражио исплату реквизиције и јели казао, да јамчи главом и чашћу да у реквизици' оним признаницама нема ни једне једите ФалзиФиковане , пљеснув се по врату и рекав: „Овде сам најтањи. сеците мс, ако буде која „ФалзиФикована' - , као и то да је признао да ]е у реквизиционим признаницама ортак са Перишом, и да је у прпзнанице уложио 8.000 дук. цес. готова новца а за 4.000 дук. цес. дао менице. Комиспја је тражила да се горња господа одмах испитају и своје исказе заклетвом потврду. Министар је решењем својим од 16 ов. мес. одобрио да се горња господа могу у овој стварп испитати и сведочити. Док дознамо шта су они у главном сведочили јавићемо, ако се њима дозволило буде да могу истину казати. Без сумње да ће они потврдити оно што је у ствари т. ј. да је Алекса признао да је у трговини са реквизицијоним признаницама ортак са Перишом, и да међу њима нема ни једне ФалзиФиковане. Међу тим су биле све ФалзиФиковане и Алекса Протов руководио је овај _поштен" I кшеФТ. — Никола Христић, отпутовао је 16 ј ов. ме. у Ваљево као владин повереник, | који ће предузети ванредне мере у хва; тању хајдука. Као што дознајемо Мата ; Радовић је разрешен од дужности, јер, су већ и његови патрони, морали да ма! ло г озбиљније~ поступе са њиме. Какова је то „озбиљност ц сваки ће знати. : Хоће само да се свету мало очи заварају, јер заиста противу Мате је сав округ огорчен. „Патрони" су познавали Мату Радовића још онда кад су га по' стављали за начелника. али им Матива прошлост и карактер није ништа смета| ло да га наместе за окружног старешину. Но код „виделоваца 11 не гледи се на карактер и поштење, но на слепу и безусловну оданост партијн. Матаје кадар да послужн као оруђе за свашта, и због тога је узет за начелника. Тајанствени мистернозни вео _внделовачки" почео се дерати са Алексом Про! товнм, те ће од сада све чудноватије појаве искршавати на вндик. — Дознајемо да је чувени „напредњак~ нз Стублинау окр. ваљевском, Перић

окован у гвожђе и затворен због јатаковања са хајдуцима. То је онај исти Перић о коме се по „Виделу" и -Срп. Новинама"" писало, та је један између најотличнијих чланова ^напредне" партије. Веле. да је Перић , кад га је капетан Срећковић окивао у гвожђе рекао: ти беги ово аааамтиги кааетану, ти мене аато затвараги што сам ја _нааредљак и а ти то ниси. а У Перићевом забрану била је потајница, где су хајдуци боравили. Перић је био целој околини запретно да нико не сме кроз забран пролазити јер ће га убити. Перић је један од најбогатијих људи у ваљевском округу и опет је за Т1 јатаковао хајдуцима. — Као што -Унг. Пост.- јавља, Алекса Иротов. председник скупштински, отишао је преко Сарајева и Брода у Беч.

И 3 Ј А Б А. _Као што чујем, тамо је она дин-луда нгго ништа незпа, Светозар Ђорђевић бив. управник казненог .$авода у Пожаревцу". Овако је узвикнуо народни посланик Јова Ранчић нз Чумића у народном представништву, кад је претресан буџет мпнистарства Правде за 1882 рач. године (:види стр. 1898. стеног. белеш.:) Противу оваквих израза које може да искаже из злобе и накости у народном представннштву карактер као што је овај Јова из Чумића, решио сам се био нетрошити ни једне једине речи јер знам каква нх личност изговори, али усљед навале мојих личних пријатеља и познаника а зарад обавештења поштованих читалаца који ме лично не познају и пред којима ме је овај свестан посланик као незналицу хтео представити, навешћу оцену једног строгог, но по мом убеђењу врло правичног Министра. па нека она сама потре оно , што је народно представништво било срећно чути из уста свога колеге , који — узгред буди речено — припада скушптинској већини. Тако овај Министар у своме президијалу од 15. марта 1874. год. који је био управио на среског старешину између осталога, говорећи о мени и ценећименс и мој званични рад вели ово: _моје није да никоме на писма уоиште одговорам, но овде нмам носла са једним иоштеним и савесним чиновннком.. да у колико је више могуће снабдјем контролу с аоштеним и ваљаним раденнцима ...друго отворено место припада Г. Ђорђе.шћу.. и из листе коју сам још 1869 год. тражио односно попуњавања контроле гди он стоји на другом месту... Ову вам исповест исказа што нмам на душн напредак оних људи, коју вршећи са сваком аохва.гом једну одговорну н те-

БДСНА 7ПРОЗИ ПРЕВОД С РУСКОГ. | СВРШЕТАЕ > — Како то, рече он, не верујете да човек нма разум, кад је он измислио топ, пушку, часовник, телескоп, изучава звезде, штампа књиге — То, што ви зовете разумом, одговори му змија, ништа друго није до лукавство иреФињено, ужасно адско лукавство, помоћу когадобијате за себе храпу. Ништа од тога ви нисте измислили. Ви имате цигло две цели : нрво да напуните ваш стомак раном, за коју једино и трчите нретичући један другога, потурајући један другоме ногу: а друга вам је цел, или лукавство, или злоба, или обмана, иакост, освета, превара и т. д. у Јјојима се непрестано вежбате, да би с^ узвисили над вами сличним бијћима. И кад сте, рецимо, приграбили ма и најмањи делић тога светог, тога божанственог разума који целом природом управља, усавршава је и постспено развија, онда реци ти мени честити иустињаче,

па шта сте доброга пзмислили за природу, које сте и вн члан ? — Све то ви говорите из зависти, рече нустињак, неслушам ја вас; и спусти појас у јаму те извуче и човека горе. Обрадовани златар загрли свога нзбавитеља н стаде га љубити у лице, у руке на и скутове његових хаљнна: називаше га највећим благодетељем, рођеним оцем, царем. плакаше од узбуђености и паде на колена пред њим н хтеде му ноге љубитн. . . , . Их! какав је, као мајмун прошапта змија, мотрећи с презрењем како човек горко изливаше благодарност. .... Права змија, промумла тигар, ах! како би се слатко наемејао кад би га жацнула (т. ј. пустињака). . . . . Та то ти је прави тигар, прогунђа мајмун онако више за себе; видићете, он ће га удавити и појести у знак благодарности. .. ., — Љубазни друже, одговорио је међу тим човек и златар пустињаку, узнмајућн му руку срдачно: дођи у варош Уд где ја живим. Бог ми је даолепо имање и ја ћу га с тобом поделити и иоштоваћу те као свога оца. Упнтај само! где обитава златар Мејербуда, и сваки ће ти показати моју кућу и ти ћеш онда бити мој жељени, високи гост. Златар се опрости са пустињаком и оде.

Кад се златар беше већ удално, мајмун приђе и рече своме избавитељу. — Добри пустињаче, ја се зовем Мага-дуда и и живнм у палмовој шуми у предграђу вароши Уда. Ако кад год прођеш туда, зовнн ме по имену и ја ћу од часа битн иред тобом, загрлићу те мојнм шапама. — А ја се зовем _Мага-Кука и , рече змнја, и увек ее налазим на развалинама старе камените ограде варошп Уда. Ако наиђеш кад год туда, а ти само сикнн змнјски, — онако, као што сикћу код вас по позоршптама, н ја ћу ти се од часа јавити. Врло вам благодарим добре животиње, одговори пустнњак. До године можда ћу доћп у варош Уд, и тада ћемо се ваљда видети. И одоше сваки на своју страну. После неколико месеци, пустнњак нзмучен глађу п врућином иђаше — подуиирући се штапом — у варош Уд, па како беше изнемогао, близу вароши седе на једном камену. У истн мах пројури поред њега некакав индијанац окружен многобројном свитом. Пустињак пружи ј руку тражећи од њега милостињу, но он само гордо с презрењем погледа га па I оде даље. Пустињак уздахну дубоко и I стаде илакати.

Но на једаннут скочи му с дрвета мајмун на рамена н стаде га миловати н лизати. — „Ти ме не познајеш, рече му мајмун. та ја сам Мага-дуда, коме си прошле године живот спасао. Ја видех ; како се нуждаваш просећи мнлостињу од онога г твога ближњег-, па донесох тп нешто мало воћа. Говорећи то, епусти му у крило неколико поморанџи, прегрш урама и једанкокусов орах. Пустињак узме мало воћа, да се подкрепи, а мајмун нобеже — да јавн змији н тигру да је дошао њихов избавитељ. Змија Мага-кука, обрадована овнм из, вешћем. нузећи увуче се тајно у некакав ћилер (сарачану). украде сир и мало млека н донесе пустињаку. Она би могла за њега украстн н удавнти читаву овцу, ! но знајући да пустињаци никад не једу меса, није хтела да штети чобанина. Пустињак срдачно заблагодари змији надоброти њенога срца. Тигар Мага-рура, хтео је тако исто да искаже благодарност пуетињаку, али тигрови немају ннчега. Но на једанпут му дође у главу једна прекрасна мисао, па прескочи каменнту ограду су.тганова летњиковца, спусти се у врт где угледа султанову ћерку, која се занимаше на доксату, удави је и скине са ње златну огрлицу н гривне украшене брнљантима, рубинима и драгим камењем, па искрвављене донесе нх пустињаку.