Српске илустроване новине : за забаву, поуку, уметност и књижевност
ОРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.
_ само се тоспођа Ката још мува овамо и __онамо да прегледи још једном је ли све у _ своме реду“
___Метом они из шуме а кисела се чорба _ већ пуши на столу. Госедаше да вечерају. __ Сунце је већ пало за планину, вечер се __ тихо спушта а на ведроме небу помаља __се вечерњача. Вечерас ће бити лепа месе__чина па за то се нико и не жури. У селу се већ пале свеће по кућама, а друштво _ тек што је понило прву здравицу. Гоеспо_дин попа је наздравио омладини, јер на млађима свет остаје. Рајко се кратко али језгровито захваљује у име своје и Миланово и свију својих другова; диже чашу у здравље домаћинове честите куће која та је примила као свога сина. Рачуна ово вече у најлепше часове свога живота. ___ Истом што су се изређале здравице, ал' __нестаде Милана п Рајка из друштва. Оти___шли су бајаги доле у поток на извор. | На планини се руђаше једно место као да је небо све крваво — месец се помаљаше. У који мах да искочи над планину, зачу се од извора тиха свирка. Беше баш као да ко махну гудалом преко жица.
Цело друштво прену и даде уво на ону страну. За мало, па се извише други јаснији гласи, баш као оно врисак славуја, кад прене из првога сна. И сад се осу читав рој од гласова — све један другога вија. Један вришти, други прижељкује, трећи кличе — као да је јато шумских певача удесило своју умилну песму. То беху гласови виолине у рукама вештога гудача.
После краткога увода, поче да се извија |
лепо и јасно мелодија народне песме: „ Сунце јарко — не сијаш једнако“ — али некуд тако извијена, испреплетена и извезена неким чудним, које још никад нико није чуо.
Љубица ослушкиваше неданимице те чаробне гласе. У грудима јој се буђаше неки нови, неки чудни свет. Беше јој као да јој душа њезина узлеће на крилима од тих меких и тужних звукова, па се опија час нежном тугом, час опет неком рајском слашћу. У срцу њезином запојаше исти звуци, нечујно се разливаше иста песма по њезиним грудима. — Од милине јој
чисто задрхташе усне, не да запоје ту.
дивну песму, но више да се помоле Богу „на
сред села код крста зелена.“ А за кога |
За онога, који је очарао душу њезину том
песмом, за онога, који је дивним звуцима
уздигао је са земље, па је узнео на небо, Богу на престоље.
У тај мах умукну свирач и пун ме
сец обасја — Рајка, хоји је с гудалом
у руци био чисто искочио из пбуна, застао | па је нетренимице гледао у друштво око сто- |
ла, у — Љубицу.
(ве друштво запљеска од милине рус " добру нану, а већ ју је пољубила у руку
кама и поздрави свирача громким ускликом. Но Рајко се беше толико занео, да је чисто пречуо тај усклик — његове очи тражаху беле ручице Љубичине, али оне се не мицаху са крила њезина. Љубица је седела као неми кип. У образу пе имађаше ни капи крви.
Тек кад се Рајко примакнуо столу, кад та је грк-Отеван загрлио и пољубло у чело —- тргла се Љубица из свога милога, ђ чаробнога заноса.
! На свирача се осу хвала као бујица; само она у коју је он час по час упирао : очи, она је седела као да је занемела. ЊЕ Над њене велике плаве очи надвио се зачасак танак, сетан вео. — даблистао је, задрхтао
дивним гласовима, |
" Љубицу за руку, осетио је, да јој је рука
је, кано капља росе на цветку па је опет нестао. Нико га није видео — али видело та је соколово око Рајка Божића. а суза што је нагла на те дивне очи па је опет тртла натраг — то беше најмилија награда, најдивнији усклик срца Љубичинога вештоме евирачу.
Друштво је навалило на Рајка да им одевира још коју лепу песму. Он се изговараше да не може, та давно није већ свирао па су му се прсти чисто укочили а пада и вечерња роса па су му жице забрекле.
На место да им свира поче тихим гласом да пева; „Тавна ноћи, пуна ти си тлада“. Глас му је час дрхтао и треперио као ли- | шће на јасики, час се опет повијао меко као грање на жалосној врби.
Љубица је наданимице упрла очи у певача као да би да упије сваку трилу са рујних му усана. У заносу своме није ни знала да гледи у очи ономе, кога до сада није смела људски ни да погледа.
Рајкова песма оживела јес нова друштво. Нико није ни мислио да се креће. Тек сада су се раздрагали. Песма вија песму, попа је славан појац, час по почне коју црквену. Грк-Марко је први типичар у селу па не да попи напред. Што он уме да отпоји „Јреславнаја“ то више нема. Али кад им је Рајко отпојао још „Волстви терсисти царије,“ признао је и попа и грк-Марко, да нису свога века никада чули лепше појати.
Рајко је био јунак тога вечера. Грк(теван га је све цмакао а грк-Марко у мало што га није од милине удавио. Тако га је био незграпно загрлио. Кад је | тоспођа Ката видела, да су се старији већ добро загрејали, рече да нема више вина. — Тиме се учини разлаз.
Месец је већ високо одскочио, кад се. друштво кренуло дома. Госпођа Боса и домаћица су селе на кола а Рајко је успут морао помоћи мало нотарошу, јер је овај имао какошију слепоћу па се сваки) час спотицао. Милан је подупирао грк-Мар- | ка, да не клима ни тамо ни амо. Девојке су се узеле под руку па су под окриљем госпође поше, коју је водио нотарешев. тшеар, измакле мало напред. Мало па стану да се ишчекају. Грк-Отевану се прохтело | да уз пут отпевају још једанпут његову песму: „Сећаш ли се оног сата“.
Ударили су неким помбавим старени- | ком па им пи песма пде сложно неједнако.
Кад је Рајко при растанку стиснуо.
|
лако задрхтала у његовој, па је за часако чисто застала. Беше му, као да гаје у томе часу прострујала муња. |
Љубица је нагла уз басамаке од доксата, да је госпођа Боса једва могла за њоме. Још није добро ни свукла своју
и у чело. Беше јој тако нешто чудно у грудима, да је мислила: сад ће се одмах угушити. Улети у своју одају, отвори нагло долаш, и трже из њега песмарицу. Одвија је из убруса, а руке јој дрхћу. Отвори
је, п очи јој падоше на прву песму: „ Сун-
це јарко.“ У истоме тренутку стиште књигу на усне, а по ситним словима осу се неброј врелих пољубаца.
Пун месец се надвириваше па. прозор, да буде неми сведок свечаноме тренутку, у коме је планула и разбуктала се нај- | светија страст прве љубави у овоме чистоме
девојачкоме срцу. (Наставиће се),
ИЗ ПРИРОДЕ.
ДВА ПИСМА ПЛИНИЈА ДЕП. СЕКУНДА К. ТАЦИТУ 0 ОМРТИ СВОГА УЈАКА ПРИ ВЕЗУВОСКОМ ПОТРЕСУ.") Превод с латинскога.
пате ј КО еснаесто писмо, које К. Плиније пише ју осмрти свога ујака К. Тациту, који га. = је за то замолио хотећи писати повест о томе (шеста књига, стр. 315. у Бечу и Трсту, у наклади Гајстингерове књижаре 1825). „Захтеваш, да ти опишем како је погинуо мај ујак, па да би ти то што истинитије испричао потомцима. Хвала ти на томе, јер видим, да ће његовој смрти неумрла слава допасти, кад је ти прославиш. Истина да је он погинуо кад најлепше земље пропадоше као да, ће навек живети кано народи и градови које знаменит удес задеси; истина да он почини многа и дуговечна дела, али ће за то ипак његовој трајашности вечитост твојих списа припомоћи. Ја заиста судим, да су сретни они, које богови тиме обдарише, да или што учине што је вредно да се опшше, или да напишу што је вредно да се чита; алису најеретнији они, којима дадоше обоје. А међу тима ће бити мој ујак како по својим тако и по твојим књигама. Тим радије примам што ми налажеш па и ја сам то захтевам од тебе. Беше у Мизени,“) где је он као поглавица. сам собом управљао Флотом. Двадесет трећег Августа, око седам сахата (у вече, јави му моја мати, да се показује некакав облак, не-
| обичан и по величини и по облику. Он баш
читаше нешто, пошто се мало час после хладног купања сунчао па онда лежећи јео; запште обућу па се попне на некакво место, с ко-
јега се најбоље могаше сагледати оно чудо.
Подиже се облак (са којега брега, не могаше: се јасно видети из далека; за тим се дознало, да то беше Везув), који по свом облику не наличаше ни на какво друго дрво толико колико на оморику. Јер се као дуго стаоло подизаше у више па се онда као какво грање разилажаше : можда га за то нестајаше у ширину, што гановваздух издижа, а за тим осла-
' бивши не могаше га издизати, па можда га и
његова тежина савлада. Беше кашто бео као кад беше наОн као
снег, кашто каон и пегав како пуњен земљом или пепелом. научењак нађе за вредно да изближе позна ту велику појаву. Нареди да се спреми лак ород па мени остави на вољу, ако хоћу е њим заједно да пођем. Одговорим, да ми је милије да што читам, а случајно ми даде нешто да пишем. Оде из куће узевши писаће таблице. Ретинекиз) мрнари поплашени од погибли, која. беше близу (јер пољско добро по дну брега те се само на лађи могло узмаћи), молипогибли. велики
беше
ше га, да се спасе од тако велике
Он промени своју намеру па што је пређе ра-
1) Кај Плиније Цецилије (екушд. пећак старијега, Шишија петог имепа, родио се у Торој Талијанској 62. год. по рођ, Христ. Зараша је бпло у опптишеким и државним службама, раја га 100-те тод. постави за консула, а десет годица доцније пошље та у Ватишшју као свога легата. Писао је шиема у више књига, од којих је до пас доспело девет, у којима се о различним стварма говори. Био је прилично имућан и чинио милостиње. Умро је 113. год, по рођ. Христ. пили У Витинији или кад се вратио у свој завичај.
2) Град у Кампанији,
8) Ретина беше мала варошица У Кампапији, на петоку од Напуља близу Везува.
0
| 3
а ви 50 ји
равна 5
ЦМ зна