Српске народне приповјетке, загонетке и пословице. Књ. 1 : приповијетке и загонетке, народне приповијетке и загонетке

шХ

да га поздрави, него послао свога сина о кметовима; но паша се на то расрди, па и Јањова, сина и све кметове баци у кулу. Кад то чује старац Јањо, онда се он подигне к паши:

На дорату коњу помамноме;

А кад буде близу Бијограда,

Угледа га паша са чардака

Како јаше помамна дората,

А кроз браду токе сјају му се,

Као јарко кроз горицу сунце;

Па запшта око себе Турке,

Које оно: а они му кажу:

«Оно јесте старац Кузун Јањо,

Ком си сина у кулу бацио;

Кад он паши на диван изиђе,

Пред њим паша на ноге устане.»

А паша рече, да су оне паше биле луде, ноје су пред њим устајале. У том Јањо дојезди пред дворе пашине, и одсједнувши дората, изиђе паши на диван, па у чизмама сједне на серпаду. Кад га паша сагледа какав је, он се забуни, и пошто обојица поћуте неко вријеме, почне паша говорити :

«„Кнеже Јањо, од Сријема главо'! Колико ти имаде година '

Какав ли си земан запамтио !» «Што ме, пашо, за године питаш, Мене има стотина година,

Баш стотина и још половина;

Ја сам чудан земан запамтио: Знам један пут у вијеку моме Паде снијег о Митрову дану,