Српске народне пјесме. Књ. 1, У којој су различне женске пјесме

178

172

»Грђе муке јесу у Турака;

„Ко не може таке муке трпет, „Сад нека се у Сијење врне.“ То беседи Комнен барјактаре, Па разгледа опет по дружине; Ал да видиш чуда великога ! Све му друсто изгубило лице, А из лица изгуби се крвца ! Собом мисли Комнен барјактаре: »Фала Богу, рђавога друста ! „Како- брже променише лице,

» А“ из лица изгубише крвцу, уја да буде негде на мегдану, »Да ми нешто до невоље дође, »„Каку би ми помоћ учинили %« То тек мисли, ништа не говори, А окрену опет уз планину. Доке Кунор планину проходи, Те силази у мете Удбинске, Онде јесте ноћцу преноћи. Кад у јутру јутро осавнуло, Половину нестало му друста; Врнули се ноћу ка Сијењу

Без питања и његова знања. Нема куде Комнен барјактаре, Но с половин' оде ка Удбине. Кад је био близу до Удбине, Под Удбином у зелена. луга, Онде једну ноћцу преноћио.

~Док у јутру јутро осавнуло,

Још му полак не осавну друста : Врнули се у бијело Сење

с 160

[а с> (ДЈ