Српске народне пјесме. Књ. 1, У којој су различне женске пјесме

271

268

ње

Исто љубу Крпуновић-Пера. Мало било, ништа не стануло, Алп трче Срби од крајине: Диклић Јањо на коња путаља, А за њим је триста коњаниках; зове Јањо Крајинића Рада : јеси ли ми у животу, Раде #“ Но му јадни Раде; одговара : „Ево, Јањо, ђе ране завијам; „Погибе ти педесет пандурах, „А чардак ти саломтше Турци; „Да је просто, ко је погинуо ! уНо непросто робје у Тураках !< У. ријечи, које бесједио,

Иде јунак/ Вучкулинов, Вуче,

А за њим је војске пет стотинах ; И он стаде Пан Ел Па сејудри руком уз кољено: „Авај; Вуче, дом те не видио |« Али трећа војска испанула, Пред њоме је Крцуновић Перо; Када дође пред своју тазбину, Али му је љуба поробјена,

То се Перо бјеше напучио,

А завика Вучкулинов Вуко:

„А сад, браћо, ако Бога знате 1< Когођ дође, он загон учиње. Достигоше харамије Турке, Стигоше их на селишта стара. Да, да ли је погледати коме, Кад им Српска сила кенсала ! Вика сабља од крајине Раде,

120