Српске народне пјесме. Књ. 1, У којој су различне женске пјесме

310

ла

У хитошти мача повадио, Посијече глава неколико,

Па се доцкан Стево досјетпо. Како га је Лимо сјетовао,

Да он гледа Фазли-харачлију, И да гледа седам мазги блага; Обазре се тамо и овамо,

Нема блага, нит има Турчина; Он потрча друмом низ планину, Кад је био у поље Бишћанско, Ал' ето ти Фазли-харачлије

На његову ату бијеломе,

У руке му Татарка канџија, Ошибује седам мазги блага,

Те он бјежи Бишћу на крајину. Привикну га/Роснићу СОтеване:

У Стан = Турчине, Фазли-харачлија !

„Да си мене јуче побјегао, » Опет бих те данас пристигао.“

Ал' то Турчин ништа не слушаше,

Но све боље пољем издираше; Ћера њега Роснићу Стеване, Ћера њега, ал не може стићи, Коњске ноге пољем одмакоше. Кад се хајдук виђе на невољи, Он поклече на десно кољено, На лијево пушку нагињаше, Добро гледа и пушком и оком, Пуче пушка, али не погоди. Не погоди Фазли-харачлију,

Но бијела ата посред врата, Вратне му је кости саломио,

290

300

305

310

315