Српске народне пјесме. Књ. 1, У којој су различне женске пјесме

312

302

Ражљути се Роснићу Стеване, Љутито га натраг окупио,

Још на мјесту мача повадио, Одмах трчи, и одмах престиже, Од себе га мачем ошинуо,

На двије га поле прекинуо,

Па се врати, оде уз планину. А кад дође Стево у планину, Ђе су шњима кавгу заметнули, Крваво је по друму камење, Крваве су вите оморике;

По камењу и по крвци црној Гази јунак харамбаша Лимо

И он тражи Роснића Стевана, Тражалше га, па га помињаше : „Мој соколе, Ровнићу“Отеване ! „Ни мртва те веће наћи не ћу! „Мене прође моје четовање.“ У то доба Стево ударио,

Виђе њега харамбаша Лимо, Руке шире, у лица се љубе, За лако се здравље упиташе, А из крви мало изгазише, Обалише седам мазги блага. Зове Лимо сву дружину своју, Тридест друга и четири више, Сва дружина и здраво и живо; А дозивље Гавран харамбаша, Он дозивље своје млого друштво, Ал му друга нема ни једнога, Сва дружина бутун изгинула, И Гавран је рана допануо,

360

365

370

(М 5] – сл

380