Српске народне пјесме. Књ. 1, У којој су различне женске пјесме

321

910

Јовану се дружба насрчила,

Па хајдуци ријеч говорили: „Хајд! Јоване, дома да идемо, „Није рашта, брате, чекат' дуље.“ Но је Јован ријеч говорио: „Стантте, браћо, ако Бога знате ! »Доћ' ће Воин и догнати благо.“ У ријечи, у које бијаху,

А у Киту пушке попуцале, Стаде јека зелене планине,

Из планине јунак искочио

На вранчића коња големога,

На њега су седамнаес ранах,

На коња му двадес и четири; Носи десну у лијевој руку,

А. лијеву о грлу бијелу;

Оно бјеше Ковачина“ Рамо,

Пред њим Јован на путу изиђе, Па упита побратима свога :

„Бе си био, ђе ли погинуо #“

Но му Рамо ријеч проговара : „Казаћу ти; мио побратиме !

„ја окупих шездесет Тураках, „Све Турчина крвава јунака,

» О којијема не ћах имат срама „Да ударит хоћах на Котаре; уја западох о Ђурђеву дану,

уја западох, у Киту планину,

» Је ја чеках трговац-Воина,

» И јутрос му удрих у планину, „А шњим бјеше тридес Арнавутах, „Посјекоше шездесет Тураках ;

Пн ст