Српске народне пјесме. Књ. 1, У којој су различне женске пјесме

917

Те искочи мајсторе Манојло, Разгледује тамо и онамо,

Ал пред црквом ниде нико нема, (ал '") његова она мила кума, И она све протурила стеном. Кад то виде мајсторе Манојло, Прекрсти се и Бога помену: „Фала тебе, самостворитељу !“ Па се врну у бијелу цркву,

Те он крсти оно мило кумче, Крети кумче ш крштено било; Кумче онде био оставио,

Он изиђе пред бијелу цркву, Те дарива своју милу куму: Тура њојзи два дуката жута На рамена, ка све на камена, Па се' удара с пете у дупета, Право оде опет у планину, Грђи зулум после паше ради.

398 16.

Костреш харамбаша.

Кашу пише царе од СОтамбола, Те је шаље ка Турској Удбињи На Турчина од Удбиње Зула: „Чујеш, Зуле, Удбињски диздаре !

„Добро слушај, што ти књига пише:

„Мене, Зуле, тужбе додијаше

41) (јал скраћено од Турске ријечи салт = само.

135

140

150

Ту, 241.