Српске народне пјесме. Књ. 1, У којој су различне женске пјесме

41

„Крв не иде из бабине руке. | „Него иде крвца из конопца.“" Кад се Груји опростише руке,

Онда Грујо на ноге устаде,

Па се часну крсту прекрстио,

Поменуо оца Николаја,

И недељу и васкрсеније,

И велико часно ванђелије,

Па он узе сабљу оковану,

Па отиде под шатора Турком, О њи узгрте свилена јоргана,

Не сече и по грлу бијелу,

Већ и сече по свилену пасу, Од тројице прави шесторицу.

45 Па отиде шеру Дренопољу, Посестрими крчмарици Мари, Те донесе-вина и ракије,

И донесе леба бијелога,

И дебела меса овнујскога,

Па он седе под шатора свил на, Те нарани себе п Стевана,

Пак запева танко гласовито.

| Пробуди се Максимија млада, Она буди три Турчина млада, „Дижте с', Турци, жалосна вам мајка ! „Ено Груја и везан попева,“

А кад диже свилена јоргана,

И кад види исечене Турке,

- Она стала, па мисли размишља: „Мили Боже, шта ћу и како ћу; „Та ако ћу јадна бијежати, »Груји нису коњи утецали,

220

225

230

235

240