Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

ет ет

А. пред трећом Омовић-Мурате, За Муратом Амет Бећировић; На Перове отидоше овце.

Омаил с војском на Грабину пође, Да се бије с доњосеоцима;

Јело броду Лукиноме пође,

Да он чека индат низ Кошице; Оно дневи око подне било, Уљегле су овце у пландишта, Код овацах поспали чобани,

Но не спава Јездовић Мушика, Нема мајка до њега једнога,

Он од муке спати не могаше, Фаташе га трољетна грозница, На далеко опазио Турке,

Скочи момче, а Пера пробуди: „Диг'" се, стрико, већ га не заспао ! „Ево на нас војска од Тураках.“ Скочи Перо, како суха муња, Једном руком уфати оруже, Другом брата под павухо Марка; Сви овчари уз ливаду бјеже.

По су Турске пушке попуцале, И убише Петра Вујашкова

И јаднога Мирковића Сава, Обојици посјекоше главе;

А остаде Јездовић Мушика,

Па је момче Перу говорило: „Благо тебе, о мој стриче Перо! „Кој утече селу Мартинић ма, »Аманал ти моја стара мајка !< А да видиш Ћелошевић-Пера !

4()

50)