Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

19

Он извади пушку леденицу,

Те је даде своме брату Марку: „На је тебе, остала ти пуста ! „бјежи шњоме селу Мартинић'ма, „Мене пута до Милице нема, „Но ја хоћу до Мушике доћи.“ Па се загна Перо низ ливаду, И нагна се јунак на јунака, Ћелошевић на Бећировића, Ђено Амет сијече Мушику; Перо свога ножа извадио,

И Амета добро ударио, Расјјече га до међу раменах. Амет паде, а Перо припаде, Уграби му двије кумбурлије, Па у Турке обље обрнуо,

Но му пусте ватру не хоћаху, Од крви су пушке закиснуле; Он их-бачи, а вељу дофати,

И доброга обали Турчина,

А делију Махмут-Кокотлију, Мртва га је земља дочекала. Па побјеже Перо уз ливаду, Од онијех утећи могаше,

Но га срете војска од Кошицах. Перо грлом и авазом вика: „Ко је јунак, ако Бога знате! „7“ да мене дође на индалу,

» И да види муку од јунака < Но му Турци овце плијенише, Не да Перо без зле среће овце, Он у овце скочи на угича,

то

90

95