Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

88

80

Те с угича саломи чактара, Па га бачи у њедра јуначка, А у Турке уриш учинио, Дочека га Омовић-Мурате,

И удари сила на јапију; Мурат њега пос'јече по глави, Перо руком рану притиснуо, Да му крвца очи не залива, Па Мурата добро ударио,

По рамена ос'јече Турчину. Цикну Туре, побјеже у војску. Али с банде други доскочио, Авдул-ага од СОмаиловићах, Уд'рише се два добри јунака, Но му Перо ни манут' не даде, Окиде му иза шаке руку. Заскачу га са свакоје банде, Пушкама га убити не могу,

А Перо се не да ножевима; Претијече на потоке Турке, Од Тураках многи јада гради: Четворици руке окинуо,

И дванаес обрани Тураках,

А једноме скочи на рамена, Та Турчину Гришевић-Алији. Таде Туре ријеч бесједило: „Фала Богу, чуда великога !

„ Бе пос'јече Ћелошевић Перо, »Посијече толике јунаке „И ископа Спужа на крајину! Испод себе пали пушку малу, Те је Перу ногу саломпо,

100

105

110

120)