Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

100

90

„Него један соко-Каримане; „Зашто би нас соко осветио, „А градове главам окитио, „Ове тамнице влаха напунио;

» А сад нема влаха ни Турчина »да освети соко-Каримана,

»Да убије два брата Шаренца, „Што убише ускок-Каримана, уја бих њега добро даровао, „Бијелу му кулу начинио,

„А дао му шћерцу за љубовцу; „Ако ли се влаше море наћи, у»Даћу њему ситну бурунтију, уда не дава гроша ни харача »Док од њега тече мушке главе.“ Кад то чуше аге свеколике, ј Ате чуше, али не дочуше,

Него крешу а у лулу пушу,

Ма не креше Асан-Беговићу, Него Асан паши одговара: »Силан пашо, драги Господаре ! »Куј ми, пашо, златну перјаницу, „Е ја имам вјерену љубовцу, „А гради ми кулу у Придворце, „ја ћу поћи кули два Шаренца, „И оба ћу брата погубити

» И донијет двије влашке главе „За једнога соко-Каримана.“

На јеглен се Туре зафалило, Пак је зором Туре подранило, Опремило себе и дората,

И отиде да тражи Шаренце;

30

[55 сл

сл ст