Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

Њега зачу Мартинићка. стража, Пушо Минин су дванаест другах, Мартинић'ма хабер учинио.

Оно зачу сабља попе Раде, Скочи попе из бијеле куле,

И он браћу Мартиниће вика,

За њим скочи четиридест другах,

А да Турску силу дочекају; Потрчаше преко Горевићах Више куле Ђурановић-Сава ; Али иде по дно села војска, Шњом се бију оба Бојанића.“ Мили Боже, чуда големога !

Ка' је Турска сила пресилила, Од градине до поља Бјелиша, Све је Турска сила пресилила, И све доње село опалише:;

Но је мука и невоља љута: Куће пале, из њих носе благо, Робе робље, а. сијеку главе;

И бијеле куле попалише,

До не могу Стојковића кулу,

У кулу је Стојковићу Лако,

Но га Турска сила опколила,

А једно му Туре бесједило,

Ја од Спужа Цолевић-Омере: „Бјеж' из куле, СОтојковићу Лако ! „Бјеж' из куле, да те не горимо.“ Но говори Митар-Стојковићу : „Ха напријед, курвино копиле ! „Ми смо вама сигурали ручак: „Из пушаках врућијех крушаках,

сл сл

60

~

(ој

ср со

сл