Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

ПИ

„Од ножевах црвенога вина; „Сад те доћи Брда и крајине, „Прискочите мало и велико,

„Да се бије боја свеколико.“

Оно рече, танку пушку пали,

Те погоди Спужанин-Осмљна,

И од куле одагони Турке. Обезнани с' Малесија љута,

Те обрну уз ломну Рудину,

Но се кољу ђеца Мартинићи,

А сили се одржат не могу, Мартинићи плећи обрнули, Претекоше сабљу попа Рада, Шњим је јунак Милановић Муто; Јунак попе, и од куће му је,

Од образа пали џефердара,

И од војске одвоји војника, Пос'јече му главу од раменах, Па је Мушу ријеч говорио:

„У њих, Мушо, ако Бога љубиш ! „Ко погине данас од Тураках, „Тај се хоће вјечно споменивал.“ Оба танке пушке напунише,

По тројицу убише пушкама;

А од војске пушке попуцале,

Са земљом их мртве саставише, Узеше им главе и оружје.

Но из војске јунак искочио, Шабан Ђека Грудски војевода, Ћаше Туре роба да уфати,

Но не даду ђеца Мартинићи,

Но брањаху робље од Тураках.

90

100

105

110