Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

116

И танке су пушке попуцале,

Те војводи срце опалише, Узеше му главу и оружје.

Таде пуче пушка од Тураках, Те погоди Марка Миловога, Паде јунак на зелену траву,

Па дозива Рашка Бојанина : »Ну ход", Рашко 0, жалосна ти мајка ! „На муку се гледају јунаци,

» Узми мога камена, шића, ра,

„Па ако те не убију Турци,

»Те би мене ко жив остануо, „Предај му га, Божиј ти аманет !« А што ћу ти веће јаде казалт' 7 Мартиниће Турци опколише,

Ту на једно седам посјекоше,

А ранише двадест и четири. Они бјеже к селу Мартинић' ма, Боја бију, бране рањенике,

Док дођоше к селу Мартинић' ма, Мартинићи куће оставише,

До Ћелошев не хће Милутине, Од образа танку пушку пали,

И од војске обали војника. Ного пуче друга од Тураках, Милутину срце опалила,

Да да ти је, побро, погледати, Како пишти робље Мартинићко ! Бој се бије, крв се пролијева, Крајина се брани од Тураках, Војска куће Мартинићке пали. Турчину би до истока рука,

190

130)