Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

119

107

И отиде на Кучко збориште, И ту хагу од Медуна нађе, Он извео своју каду младу. На брицке се сабље ударише! Једном ману Бабовић-Јоване, И дофати хагу од Медуна, Окиде му иза шаке руку.

Но га куми хага од Медуна: „Не за Бога, Бабовић-Јоване ! „Немој моју окинути главу, „Но ми узми коња и оружје, „И узми ми вјереницу љубу; „Имам блага, да се раним шњиме,“ То је Јован за Бога примио, Оправи га грдна на дворове, А уве му коња и оружје,

И одведе љубу вјереницу. Тако стаде за годину дана. Опет хага ситну књигу пише, И посла је Бабовић-Јовану: „Копиљане, Бабовић-Јоване | „Коме узе коња и оружје, „И одведе вјереницу љубу, „А окиде иза шаке руку : „Десна ме је пребољела рука, „Лијевом сам сјећи научио; „Ходи, курво, мене на медана !“ Кад Јована књига допанула, И он виђе што му књига пише, Он отиде хаги на медана:

На брицке се ћорде ударише, Једном ману хага од Медуна,

30

сл 50)