Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

123

110

и тиет

Од Црнацах села каменога, Трже ножа, да га посијече, Ного пуче пушка од Тураках, Те Илији срце покосила,

И на томе боја раздвојише.

АЕ

Липери и Црнчани (из ПРНЕ ГОРЕ)

Бијела. је вила кликовала,

6 Кошутице високе планине,

Те дозива у Црнце камене

А на име Јовановић-Вела:

„Чујеш, Вело, зло јутро ти било! уал не чујеш, ал се чут не смијеш, „Ка' удари Пипер на Копиље,

» И плијени овце свеколике.“

Ного вилу нико не зачује,

Но ју зачу Муча Раичевић,

Збори вили с пенџера од куле: „Немаш кога кликовати, вило ! „Ево данас до седам годинах, „Ка' смо, вило, у рат с Пиперима, » Од њих су ни браћа погинула

» Око сабље Бошка Јованова; „Ево, вило, дванаес годинах,

„Ка' смо у рат с Бјелопавлићима, » Од њих су ни браћа погинула, »Око млада Боја Макошина,

>“ у село није ни камена,

»Д0 сам свега двадес и пет другах.“

сл

20)