Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

132

Ал се Орбљи дигнут не смједоше.

Трећу свеци вргоше прилику: Гром загрми на светога Саву Усред "зиме, кад му време није, Сину муња на часне вериге, Потресе се земља од истока, Да се Србљи на оружје дижу,

Ал' се Орбљи дигнут не смједоше.

А четврту вргоше прилику: Вишг Србије на небу ведроме Увати се сунце у прољеће,

У прољеће на светог Трипуна, Један данак три пута се вата, А три пута игра на истоку,

То гледају Турци Бијограци,

И из града сви седам дахија : Атанлија и Кучук-Алија,

И два брата, два Фочића млада, Мемед-ага и шњиме Мус-ага, Мула Јусуф велики дахија, Дервиш-ага градски таинџија, Старац Фочо од стотине љета, Све седам се састало дахија Бијограду на Стамбол-капији, Огрнули скерлетне бињише, Сузе роне, а прилике гледе:

у Ала кардаш! Чуднијех прилика ! » Оно, јолдаш, по нас добро није.“ Па од јада сви седам дахија Начинише од стакла тепсију, Заграбише воде из Дунава,

На Небојшу кулу изнесоше,

90

35

45

50

59