Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

433

120

Наврх куле вргоше тепсију,

У тепсију зв'језде поваташе, Да гледају небеске прилике, Што ће њима бити до пошљетка. Око ње се састаше дахије, Над тепсијом лице огледаше; Кад дахије лице огледаше, Све дахије очима виђетше,

Ни на једном главе не бијаше. Кад то виђе све седам дахија, Потегоше наџак од челика, Те разбише од стакла тепсију, Бацише је низ бијелу кулу, Низ бијелу кулу у Дунаво,

'Од тепсије нек' потрошка, нема.

Па од јада сви седам дахија Пошеташе брижни невесели Низ Небојшу кулу Јакшићеву, Одшеташе у каву велику,

Пак сједоше по кави великој, | Ове сједоше један до другога, Старца Фочу вргли у зачеље, Бијела му брада до појаса,

"Пак повика све седам дахија:

„А. нама брже, хоџе и 'ваизи! »Понесите књиге инџијеле,

„Те гледајте, што нам књиге кажу, „Што ће нама бити до пошљетка,“ Потекоше хоџе и 'ваизи,

„Донесоше књиге инџијеле;

Књиге гледе, грозне сузе роне, „Дахијама овако говоре:

т0

оо | сл