Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

146

132

ан

Апи-Рувим насред Биограда, Једног дана, а једнога часа: Вип' њих јарко помрчало сунце.

Мемед-ага конаку похити,

Не би л још ког Срба застануо. Да још бира ђеког да пос'јече. Ал' кад Срби жалост опазише, Из чаршије на мах побјегоше, Мемед-аги ниједан не дође. Кад то виђе Фочић Мемед-ага, Одмах позна, да горе уради, И одмах се бјеше покајао,

Ал се веће доцкан покајати, Већ повика дванаест делија,

И Узуна свога кавеџију:

» Чујете ли, моји соколови! „Брзо добре коње посједните, „Пак трчите у село Тополу,

»Не би л Црног погубили Ђорђа:

» АКО ли нам сад утече Ђорђе, „Нека знате добра бити не ће.“ Кад то чуше дванаест делија, Одмах добре коње посједоше, И пред њима Узун кавепија. Отидоше у село Тополу

У суботу уочи неђеље:

На освитак неђељи дођоше Прије зоре и бијела дана,

И Ђорђијне опколише дворе, Ударише с обадвије стране,

А са двије стране повикаше: „Изиђ' амо, Петровићу Ђорђе !“

450

4715