Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

151

152

ДЕ

Измеђ' себе дају зулумћаре, Зулумћаре „изјелице Турке, Предају их у СОрбињске руке. Боже мили п Богородице ! Када Србљи докопаше Турке Зулумћаре у бијеле руке,

Па их сташе Србљи разводити Преко поља без свијех хаљина, Без ћурака и без антерија,

Без сарука у малим капама, Без чизама и без јеменија, Голе, босе топузима туку: „Море, баша! кам' пореза наша 2“ У по поља Ђорђе сабљу вади, Зулумћарске одсијеца главе.

А кад Борђе исијече Турке, Исијече Турке зулумћаре,

Онда Борђе у градове уђе;

Што би Турак' по градов'ма б'јелим,

Што би Турак' за сјече, ис'јече; да предаје што би, то предаде; да крштења што би, то искрсти. Кад је Борђе Србијом завлад'о, И Србију крстом прекрстио,

И својијем крилом закрилио

Од Видина пак до воде Дрине, Од Косова те до Бпограда, 'Вако Ђорђе Дрини говорио: „Дрино водо! племенита међо „Измеђ' Босне и измеђ' Србије ! »Наскоро Ке и то време доћи, „Када ћу ја и тебека прећи

» И честиту Босну полазити !«

600

605

610

615

69)