Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије
139
Ме
Узимљу га, паре му не дају, И то Срби опростити ћаху. Али Турци виши зулум граде: Ђегођ наше доброга јунака
Од Србије али Шумадије, Свакојему посјекоше главу,
И то Срби опростити ћаху. Него Турци виши зулум граде: Ђе нађоше храброга витеза, На вјеру га прикучују Турци, Тер му нове муке ударају
На колац му душу истрзају,
И то Срби опростити ћаху. Али Турци виши зулум граде: Јер све иду по конаках Турци, Иду силни четири дахије,
Собом воде башах џет стотинах
По Србији и по Шумадији, | Пак ђе-нађу Срба зенђилога, Њему дођу на конаку Турци, Тер их рани од Митрова дана До весела. дана Ђурђевога, Рани добро и коње и Турке, Друкчије му бити не могаше,
Још му љубе на срамоту љубу,.
И то Орби опростити ћаху.
Него Турци виши зулум граде:
Ђегођ наше лијепу ђевојку. Ал невјесту скоро доведену, Љубе Турци на срамоту лице, Док свакојој лице обљубише, |
И ту жалост Срби опрашћаху. |
30
ст (52 сл