Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

148

Доброга се дофатио друга, Баш за руку војводину Јелу, Два пут колом Осман обратио, Трећом Јелу за руке повуче, Примаче је до коња гаврана, Пак је бачи на гаврана свога. То гледаху два ручна ђевера, Ах нека их, црн им образ био! То нијесу биле мушке главе, Но су грђи од сваке ђевојке. Скочи Осман, посједе гаврана, Добро бјеше Јелу прикучио, Прикучио тер је придржава, Пак поћера низ Тополу вранца, Код Селима под чадором дође, Даде Јелу Сали-аги своме, Пак је ага пољубио дивно,

И даде јој Поцерску ракију,

И даде јој купу од ракије,

Да башама послужи ракију; Пак им служи војводина Јела. Како коме коју чашу дава, Сваки Јелу међу очи љуби; Али вели војводина Јела:

» О за Бога, аге Шумадијнске, „Ако могу свјема бити слуга, уја не могу свјема бити љуба.“ Ал' говори Салим-муселиме : „А не бој се, војводина Јело! „Ти никоме љуба бити не ћеш »Нако мене Салим-муселиму,

» А ни мени дуго бити не ћеш,

160

170

180