Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

»Но док сване и огране сунце, „Тадер ћу те двору отправити, уДа те воде. кићени сватови, уда те воде, јал како ти драго.“ Ал' изиде војводина љуба

На прозоре од бијеле куле, Пак погледа коло ђевојаках, Играју ли коло наоколо,

Алп кола никаквога нема,

Ни весеља имаху ђевојке, Него роне сузе од образа,

А ни Јелу виђет не могаше, Пак се јаду била досјетила, Тер дофати танкога дурбина, И разгледа Турске чадорове, Ту лијепу заву угледала,

Ђе Турцима служаше ракију, А просипље сузе од образа. Листо трчи војводина љуба Код својијех хиљаду сватовах, Пак Борђију кори господара: » О Ђорђије, весеље ти црно! „Тебе Турци сестру одведоше.“ Ал кад зачу Петровићу Ђуро, Скочи Ђуро, ка' да се помами, Пак припаса сабљу о појасу,

"За појас му седам самокреса,

Седам грла, четрнаест зрна,

И у руке лати џефердара,

за њим Јован Петровићу пође, И он узе од боја оружје:

за појас му двије пушке мале,

190

200

205

210

Бо ст